Reč, rečitost, govor, beseda, retorika, besedništvo, elokvencija, oratorstvo su samo neki od termina koji opisuju osobinu po kojoj se čovek razlikuje od svih vrsta. U modernoj civilizaciji, „retorika“(grč. Rhetorike) je termin koji označava veštinu lepog govora i tehnike besedništva. Tačnije, retorika predstavlja skup pravila o lepom govoru, a besedništvo (govorništvo) praksu u kojoj se ta pravila primenjuju. Čuvena retorika Branislava Nušića ima podnaslov koji glasi „Nauka o besedništvu“, dakle sama retorika predstavlja nauku o besedništvu, teorijski uobličena pravila i principe koji će pomoći da se održi uspešan govor, dok je samo besedništvo praktična sfera u kojoj se ta pravila primenjuju. U grčkoj civilizaciji sazrela je misao da dobar govor treba da se oslanja na određene principe i pouke koje se mogu učiti i naučiti. Iz tih razloga se, već u grčkom jeziku, rečnik obogaćuje novim terminima. Od gore navedenih termina, najkasnije nastaje reč retorika. Iako se prvenstveno odnosi na samu teoriju besedništva, ona je postepeno preuzela i šira značenja u sferi javnog nastupa.

Besedništvo čine besednik, beseda i auditorijum. Pitanje je šta je u tom trojstvu najvažnije. Iskazano je mnogo različitih mišljenja, ali je krajnji zaključak da samo skladno jedinstvo sva tri elementa garantuje potpuni uspeh. Besednik je onaj koji piše svoju besedu i prilagođava je auditorijumu. Kada se auditorijum analizira, kada se dođe do toga šta je srž i pouka besede, onda se kreće sa pisanjem teksta, redom, od uvoda, izlaganja, preko dokazivanja i pobijanja do zaključka samog govora. Prilikom pisanja, govor mora da zadovolji gramatičku, logičku i estetsku osobinu. Takođe, mora voditi računa o pravilnosti, čistoti, jasnosti i lepoti izraza. Kada besednik uspe u pisanoj formi da iskaže svoj umetnički dojam, onda sledi učenje same besede. Kako bi se beseda savladala, nije dovoljno samo naučiti je napamet. Treba je što više prelaziti, menjati, oblikovati rečenice. Što se češće ponovi, veća je mogućnost da se uđe u tu emociju i snagu koju ona ima. Treba je uvežbavati na različite načine, sa različitom emocijom, kako bi se došlo do one koja naglašava baš ono što besednik  želi njom da poruči auditorijumu. Kada se tekst savlada, sledi ponavljanje iznova, provera dikcije i tonaliteta, ali sa dodatkom elemenata neverbalne komunikacije. Neverbalna komunikacija pojačava efekat verbalne komunikacije. Ona u određenim trenucima pomaže da se trema stabilizuje, da se naglasi emocija besednika, ili čak da besednika određenim pokretom priseti na tekst ukoliko ga zaboravi. Kako postoje pravila govorništva, tako postoje i pravila neverbalne komunikacije koje se koriste prilikom izvođenja besede. Trenutak mirovanja ili trenutak osvajanja prostora koji besednik ima, korišćenje ruku u zamišljenoj kutiji oko ramena ka glavi kako ne bi došlo do „mlataranja“ i odvlačenja pažnje od same besede, sami pokreti ruku kao znak sigurnosti/nesigurnosti, gestikulacija i mimika. Način na koji je besednik izašao na scenu jako govori o njemu, šta je obukao, kakav je položaj tela besednika dok izgovara prvu rečenicu besede. Taj prvi uzdah koji napravi, vežbe kojima „razradi“ usta kako bi bio što razumljiviji prilikom izgovora, tonalitet koji koristi i sama dikcija mnogo utiču na kvalitet njegovog govora. Ne sme biti ravan u svom izlaganju, ali ni previše glasan, jer kod publike to izaziva dosadu i odbojnost prilikom slušanja. Bitno je da naglasi najupečatljivije delove, one koji su njemu najemotivniji bili prilikom pisanja besede, one za koje se on vezao prilikom prvog čitanje iste, one koje najbolje pokazuju njegovu emociju. Dobar besednik ne čini jezičke ili stilske greške, u njegovom govoru nema fonetskih, morfoloških i sintakstičkih grešaka. I na kraju, pored svega toga, najbitnije što jedan besednik mora da ima je energija. Energija je pokretač besednika pred auditorijumom. Lepota besede uslovljena je snagom besednika I lepotom besedne ideje.  Besednik ispred sebe uvek mora imati zahteve da besedom ubedi, očara I postigne. Njegovo ubeđenje da je ono što on govori ono zajedničko sa ljudima koji ga slušaju. Mora da se poveže sa svakim slušaocem u publici, da svakome prenese svoju emociju I energiju. Da ga natera na razmišljanje, da ga natera da se pokrene. Onog trenutka kada to uspe da uradi, ostvario je svoj cilj.

Međutim, koliko god besednik poznavao pravila besedništva, kada izađe pred auditorijum, on ostaje sam sa sobom i svojim mislima. Često se dešava da ga tu, na licu mesta, obuzme drugačija emocija usled treme ili nekoga u publici,  da beseda bude drugačija od onoga kako je uvežbana. Često se javlja najbolja i najgora drugarica besednika – trema. Ona ume da blokira govornika, da mu ukoči jezik, usta i um, ali sama trema je dokaz da je besedniku stalo, da želi da impresionira. Ono najčešće što se dešava jeste da besednik zaboravi tekst. Ali, na svu sreću, evolucija još uvek nije otišla toliko daleko da možemo da čitamo jedni drugima misli, tako da ono što beseda sazdrži zna samo besednik. Malo snalažljivosti, trapavog osmeha i besednik može da nastavi sa osvajanjem auditorijuma.

Kažu da je besedništvo jedno od najtežih oblika javnog nastupa i govorništva. Da onaj koji to savlada, može savladati strah od bilo kakvog javnog nastupa. A javni nastup je svaki nastup pred publikom, ali i jednom osobom. Pa, I profesorom na ispitu. Vredi oprobati se.

Jovana Tomašević

Izvori: Retorika Božidar Roganović, Rhetorike Techne Sima Avramović, www.wikipedia.org

2