Za pravilan rast i razvoj dečjeg organizma nezaobilazna je igra. Gde počinje zabava i druženje, gde smo napravili prve korake i trčali dok su nas noge nosile? Često zaboravljamo da su prve iskre radosti i rana sećanja upravo vezana za aktivnosti ispred zgrade, na igralištu, u parku, obližnjem keju. O tome koliko je mesto bitno u razvoju dece, koliko je prostor uticajan na organizam deteta biće reči u daljem tekstu.
Posmatrajući prirodno okruženje kao mesto za dečju igru, mogu se izdvojiti dva značajna momenta zašto je ono nezaobilazno: prvi koji se ogleda u tome da deca putem igre na otvorenom prostoru zadovoljavaju potrebu za kretanjem, što doprinosi njihovom motornom razvoju i stiču bazično znanje o svetu koji ih okružuje; drugi koji se odnosi na trenutno stanje svuda u svetu, gde upotreba kompjutera i ostale tehologije za zabavu, nebezbedni krajevi i akademski standardi koji sve više i ranije ulaze u dečje programe oduzimaju vreme za igru.

Zašto je prirodno okruženje dobro?

Okolina predstavlja jednu vrstu izazova deci i što je ona raznovrsnija i drugačija, njima će predstavljati veći izazov. Prirodno okruženje predstavlja detetu jedan od najvećih izazova sa kojim se susreće u svom razvoju. Veliki je broj naučnih radova koji govori o značaju prirodnog okruženja i njegovoj ulozi kod dece.
–     Fizičko vežbanje izraženo kroz igru predstavlja veoma bitan deo svakog detinjstva; deca kroz igru, pored toga što se motorno razvijaju, ona ostvaruju prijateljstvo i razvijaju socijalnu komponentu.
–    Razvijaju motoričke sposobnosti, a naročito koordinaciju i ravnotežu.
–    Deca uče upoznavajući i gradeći sopstveno znanje o svetu koji ih okružuje, a ne pamteći činjenice.
–    Deca uz pomoć fizičkih aktivnosti stiču zdrave navike, upoznaju svet oko sebe i svoje okruženje.
–    Svakodnevno igranje dece u prirodnom okruženju dovodi do povećanog interesovanja za prirodu.

Mesto realizacije

Potvrđeno je da prirodno okruženje i fizičke aktivnosti imaju pozitivan uticaj na rast i razvoj deteta i što je raznovrsnija topografija i vegetacija okruženja, to je veći uticaj na dečji organizam i njihovo iskustvo. Takozvana prirodna igrališta su najbolje mesto za dečju igru, tu se mogu ubrojiti: livade, šume, u gradskim sredinama parkovi, poljane pored reke… Najpogodnije mesto za igru je šumski predeo, koji zbog svoje raznovrsne vegetacije i topografije povoljno utiče na dečji organizam. U naseljenim mestima odabir ovakvih oblasti je znatno teži zbog udaljenosti, ali ne i nemoguć. Neravni tereni (peščani, travnati, kameniti), raznovrsne biljke, usponi i padovi idealno su mesto za dečju igru.

Koje su to aktivnosti?

Boravak u prirodi omogućava veliki broj raznovrsnih aktivnosti. Deci su potrebne zelene površine, livade za igru, drveće za penjanje i žbunje za skrovište. Smatra se da su veštačka igrališta previše jednostavna u odnosu na okruženje koje nudi priroda. Međutim, veštačka igrališta ne treba zanemariti, ona se mogu isprojektovati tako da imitiraju prirodno okruženje i u urbanizovanim mestima mogu odigrati značajnu ulogu.
Prirodno okruženje nudi spektar aktivnosti koje zavise od godišnjeg doba i samog terena realizacije. Aktivnosti koje se mogu primeniti u prirodnom okruženju su: elementarne igre (jurke, štafetne igre), sportske igre (odbojka, fudbal itd.), igre bez granica, vožnja bicikala, puštanje zmaja, branje voća, traženje pečuraka, u zimskim uslovima igre na snegu, pravljenje Sneška Belića itd. Naizgled su to svima nama poznate aktivnosti i igre, igre našeg detinjstva, ali nažalost, zbog savremenih uslova, napredne tehnologije, brzog načina života u razvijenim zemljama, sve manje prisutne i sprovedene samo u okviru školskog dvorišta.
Detinjstvo mora da sadrži igru na otvorenom prostoru, deci mora da se pruži prilika za istraživanje, eksperimentisanje, manipulisanje, promenu, otkriće, pomeranje sopstvenih granica, pevanje i viku. Da bi deca sve to mogla, moraju da testiraju granice svojih fizičkih i emocionalnih kapaciteta, a prirodno okruženje im to pruža.

Milena Živković

0