Potpisivanjem Bolonjske deklaracije otpočeo je   Bolonjski proces. Ovo  je proces evropskih reformi u cilju uspostavljanja Evropskog prostora visokog obrazovanja do kraja 2010. godine. To je proces koji je fleksibilno strukturiran i vođen od strane 46 zemalja učesnica, u saradnji sa više međunarodnih organizacija, uključujući i Savet Evrope. Deklaracija je potpisana u Italijanskom gradu Bolonji, po kojem je i dobila ime, 19. juna 1999. godine. Deklaracijom su se države potpisnice obavezale da će zajednički koordinirati reforme svojih obrazovnih sistema. Bolonjska deklaracija se svodi na sledeće: Do kraja 2010. godine sistemi visokog obrazovanja u zemljama Evrope treba da budu organizovani na takav način da se:
•    omogući priznavanje diploma stečenih u drugim evropskim zemljama
•    uklone prepreke o izboru mesta studiranja i studija
•    utvrdi kriterijum diplomskih i postdiplomskih studija i sistem prenosa bodova
•    omogući kretanje iz jedne zemlje u drugu (u okviru evropskog prostora visokog obrazovanja) – u cilju nastavka studija ili zapošljavanja;
•    atraktivnost evropskog visokog obrazovanja poveća toliko da ljudi iz ne-evropskih zemalja dolaze da uče i/ili rade u Evropi;
•    Evropskom prostorom visokog obrazovanja Evropi obezbedi široka, visoko kvalitetna i napredna baza znanja, i osigura dalji razvoj Evrope kao stabilne, miroljubive i tolerantne zajednice.

1.    CILJEVI BOLONJE
Ciljevi su veoma ambiciozni i nisu povezani samo sa Bolonjskim procesom. Međutim, u okviru Bolonjskog procesa su razvijeni i implementirani alati za postizanje ovih ciljeva. Dve stvari vezane za Bolonjski proces treba da budu jasne:
•    Bolonjski  proces  nije  zasnovan  na  međuvladinim  sporazumima.  Postoji  nekoliko dokumenata koji su usvojeni od strane ministara nadležnih za visoko obrazovanje
•    zemalja koje učestvuju u procesu, ali oni nisu pravno obavezujući dokumenti (kao što je obično za međunarodne ugovore). Dakle, to je slobodna volja svake zemlje i njenog sistema visokog obrazovanje da prihvati ili odbije principe Bolonjskog procesa, takođe ne treba potceniti ni efekat „pritiska međunarodne naučne zajednice“ ne vlade zemalja i visokoškolski sistem da se prilagode deklaraciji .

•    Nije predviđeno da do 2010 sve evropske zemlje imaju isti sistem visokog obrazovanja. Naprotiv, jedan od veoma cenjenih karakteristika Evrope je njena ravnoteža između različitosti i jedinstvo. Tačnije, Bolonjski proces pokušava da uspostavi mostove koje olakšavaju pojedincima prelazak iz jednog obrazovnog sistema i/ili zemlje u drugi obrazovni sistem ili zemlju. Dakle, i ako na primer sistemi visokog obrazovanja postanu sličnih, specifičnosti svakog sistema visokog obrazovanja treba da budu sačuvane. Jer u čemu je poenta ići studirati na nekom drugom mestu ako su studije identične studijama kao i kod kuće? Razvoj u okviru Bolonjskog procesa treba da posluži da olakša „prevod“ jednog sistema u drugi i samim tim doprinese povećanju mobilnosti studenata i naučnika i povećanje zapošljivosti širom Evrope.

2.BOLONJA U RAZLIČITIM EVROPSKIM DRŽAVAMA

Italija
Italija je bila jedna od prvih država koja je uvela dvociklusni sistem, revolucionarnu šemu u odnosu na bivši sistem visokog obrazovanja. Slede analize uglavnom koncipirane da ukažu na neke ključne probleme čije razmatranje može biti od koristi u perspektivi razvoja Bolonjskog procesa sa posebnim osvrtom na mobilnost. U  tekstu  italijanskog  zakona  (DNR  509/1999)  kojim  je  reformisan  sistem  visokog obrazovanja u Italiji, prihvataju se principi Bolonjske deklaracije, cilj prvog ciklusa (dodiplomske studije) je da obezbedi  studentu sticanje  opštih znanja  i sticanje specifičnih  stručnih kompetencija. Problem na koji smo nailazili u praksi je kako da se kombinuje u tri godine „opšte znanje“ i „specifične profesionalne kompetencije“. Dajući prioritet „opšte obrazovanju“ prvi ciklus bi bio prilično sličan bivšem trogodišnjem sistemu visokih škola koji je postojao u Italiji koji je školovao studente za specifične delatnosti (medicinske sestre i sl.). Može se reći da veliki deo naših problema u implementaciji prvog ciklusa potiče iz činjenice da nismo stvarno napravili izbor između dva moguća modela: prvi je sa uvođenjem novog trogodišnjeg stepena želja da skratimo klasične kurseve studija (prava, ekonomije, medicine, itd), ili drugi da stvorimo specifične profesionalne  profile. Ministarstvo prosvete je ostavilo izbor svakom fakulteta pojedinačno. Ministarstvo je samo utvrdilo da studijski programi koji pripadaju istoj klasi programa moraju imati određeni procenata sličnog (zajedničkog) gradiva. Kao što je bilo za očekivati, rezultat prve primene prvog ciklusa razlikuju se od fakulteta do fakulteta, neki fakulteti su pokrenli opšte kurseve studija dok su drugi pokrenuli kvazi-specijalističke kursevi studija. Prave specijalističke kursevi studija je bilo teže pokrenuti zbog ograničenja i propisanih standarda. Fakulteti koji su pokušali da zadrže „opšte“ i „specijalističke“ kurseve zajedno nisu imali izbora nego da se skrate programe i uvećaju broj ispita. Ta raznovrsnost kao rezultat nije loša sama po sebi jer je ona i jedan ciljeva implementacije Bolonjskog procesa koji želi da osigura pluralizam u ponudi univerzitetskog obrazovanja. Međutim u praksi su identifikovani neki problem. Kao prvo, program studija su zbijeni u tri godine i bili su prilično nefleksibilni a studenti nisu mogli da imaju nikakav uticaj na njih.

Ove okolnosti su dovele do:
•    Smanjenja nacionalne mobilnosti studenata. Bilo je teže nego ikada da se sa jednog fakulteta prebaci na isti takav fakultet drugog univerziteta, jer su nastale velike razlike u planovima studija.
•    Smanjenja međunarodne mobilnosti studenata. Došlo je skoro do pravog sloma Erasmus programa, zbog činjenice da unapred utvrđenim planovima studija nisu bili fleksibilni po pitanju priznavanja ispita odslušanih na dugim fakultetima. Štaviše, zbog takvih uslova, mnogi studenti se ustanovili da nije lako organizovati 12, 6 ili 3 meseca razmene preko Erasmus program u periodu od samo tri godine studija.

Jedan od problema je bio nekontrolisan rast broja ispita. Od drugih opštih indikatora performansi sistema, uvođenje prvog ciklusa studija u praksu prvi put se javlja između 2001. i 2003. godine rast broja svršenih (diplomiranih) studenata. Ovaj pozitivan trend je posle 2003. godine ušao u stabilnu fazu tako da se broj svršenih studenta na godišnjem nivou stabilizovao i do današnjih dana nije značajno menjao. S obzirom na ostale aspekte, reforma nije imala pozitivne efekte na broj studenata koji odustaju od studija, ili ne uspevaju da dobiju diplomu u predviđenom vremenskom roku. Što se tiče plasmana studenta na tržištu radne snage novi sistem obrazovanja je bio veoma problematičan. Većina studenta koji su stekli bachelor diplomu nisu bili prepoznati od strane tržišta rada kao dovoljno kvalifikovani za poslove za koje su se školovali.
Prelazak sa prvog na drugi ciklus (sa bachelor na master studija)

Kao prvo  u  razmatranje  treba  uzeti  kompatibilnost  prvog  (dodiplomskog)  i  drugog (postdiplomskog) ciklusa studija. U zavisnosti da je je prvi ciklus studija bio opšteg il specijalističkog karaktera drugi ciklus studija može biti koncipiran na najmanje dva načina. Kao i obično, izbor je bio ostavljen fakultetima i rezultati su slični kao i sa primenom prvog ciklusa, javljaju se velike razlike od fakulteta do fakulteta. Većina fakulteta drugi ciklus koncipira kao dodatka bachelor studija i daje prednost gradivu koje su student već imali tokom bachelor studija. Drugi fakulteti drugi ciklus koncipiraju kao nastavak bachelor studija i uvode nove predmete koje će student slušati i polagati.
Svi fakulteti su uspostavili snažan odnos i vezu između prvog i drugog ciklusa studija. Prvi problem je identifikovan u pristupu drugom ciklusu studija je da je na većini fakulteta student koji je završio bachelor studija mogao da nastavi studije samo na kompatibilnom programu drugog ciklusa na istom fakultetu. U slučaju da je želeo da nastavi studije na programu koji nije u potpunosti kompatibilan morao je da polaze izuzetno veliki broj ispita koji obesmišljavao prelazak na drugi program. Isto tako, prelazak sa jednog univerziteta na drugi u potrazi za odgovarajućom specijalizacijom je bio veoma otežan jer su se javljali isti problem sa kompatibilnošću programa jer fakulteti imaju programe koji nisu u potpunosti isti. Takva praktična nemogućnost da se izabere specijalizacija je u suprotnosti sa konceptom Bolonje. Drugi problem koji vodio poreklo od prethodnog problem je fleksibilnost studijskih planova. Ovakav situacija u italijanskom visokom obrazovanju je bila veoma loša polazan osnova za primenu „mogućnosti za fleksibilan način učenja i razvoja visokog obrazovanja“ na koju su seobavezali učesnici sastanka u Bergenu.

Okolnosti da su mnogi fakulteti organizovali studije prvog i drugog ciklusa zajedno ubedila je Vladu Italije da donese izmene zakona 2004. godine (l. 270/2004) kojima je omogućeno organizovanje integrisanih studija u trajanju od 3+2 godine. Pored mogućnosti integrisanih studija dopuna zakona je propisala  i maksimalni broj ispita tokom prvog ciklusa na 32 a tokom drugog ciklusa na 12 ispita. Takođe Vlada Italije je posle reforme zakona tražila da univerziteti i fakulteti ulože dodatni napor i nađu rešenje za prenos ECTS bodova između različitih programa studija. Još je data i preporuka da se smanji broj predmeta koji se slušaju i polažu i da se izbegava ponavljanje istih predmeta na prvom i drugom ciklusu studija. Reforme koje se pokrenute izmenama zakona iz 2004. godine su započete 2008/09 godine i rezultati se očekuju 2010/11.
Jedan od predloga za rešavanje problema konfigurisanja sistema visokog školstva u Italiji je i potpuna implementacija ESPB šeme bodovanja. Primenom ESPB šeme bodovanja odnosno mogućnosti prenosa bodova sa jednog plana studija na drugi bi se značajno povećala mobilnost studenata  ne  samo  geografski  nego  i  između  cisklusa  u  sistemu  visokog  školstva.

Srbija
Posle dugog niza godina izolacije krajem 2000. godine u Srbiji dolazi do začajnih promena u društvu koje su se kasnije pozitivno odrazile i na visokoškolski sistem. Tokom 90-ih godina studenti su veliki deo svog vremena provodili na ulicama protestujući ili razmisljajući kako da trajno napuste državu. Od kraja 2000. godine studenti polako menjaju prioritete i umesto napuštanja države jedan od prioriteta im postaje odlazak na inostrane univerzitete radi dodatnog usavršavanja. Jedan od logičnih sledova događaja je bila i reforma visoko školskog obrazovnog sistema. Može se reći da je reforma otpočela prihavtanjem principa Bolonjske deklaracije  na  ministarskoj  konferenciji  u  Berlinu  održanoj  u  septembru  2003.  godine. Uvođenjem Bolonje dolazi do velikih promena na Univerzitetima u Srbiji. Jedan od osnovnih ciljeva je i povećanje mobilnosti studenata. Kada se u Srbiji govori o mobilnosti studenata uglavnom se mislim na mobilnost u smislu odlaska na neki od stranih univerziteta na 6 meseci ili godinu dana iako je to samo jedan segment mobilnosti i taj proces bi trebao da je dvosmeran. Jedan od glavnih razloga povećanja mobilnosti studenata je ulazak srpskih univerziteta u programe razmene finansirane od strane Evropske unije, to se pre svega projekti Erasmus Mundus i Tempus projekti. Nažalost i dalje je broj studenata koji ide na rezmene izuzetno mali ako se poredimo sa zemljama članicama EU. Krajem 2009. godine je uklonjen jedan od problema koji je pogađao sve građane Srbije a to je vizni režim sa zemljama Evropske unije. Ukidanjem viznog rezima očekuju se pozitivni trendovi kod mobilnosti studenata jer će odlazak na kraće studijske boravke u zemljama EU biti mnogo jednostavniji. Još jedna od prepreka za veću mobilnost naših studenata predstavlja kompatibilnost, odnosno priznavanje bodova koji su osvojeni na razmeni. Do sada je primećeno da su određeni studenti koji su učestvovali na razmena imali problema sa priznavanjem odslušanog gradiva na stranom fakultetu te su bili primorani da na svom faklutetu u Srbiji polažu razliku ispita da bi mogli da upišu narednu godinu studija. Pored svih gore nabrojanih problema postoji još jedan veoma  bitan  a  to  je  loša  ekonomska  situacija  studenata.  U  razgovoru  sa  studentima novosadskog univerziteta na temu mobilnosti mnogo od njih su spominjali novac kao glavnu prepreku jer u slučaju da ne dobiju stipendiju koja bi u potpunosti pokrila troškove studiranja u inostranstvu velika većina ne bi mogla da finansira svoj boravak na inostranom fakultetu. Na kraju se treba osvrnuti i na studente koji dolaze sa stranih univerziteta da studiraju u Srbiji čiji je broj izuzetno mali pogotovo na postdiplomskim studijama.
 

Letonija
U Letoniji postoje 3 nivoa studija (bachelor studije (3-4 godina) master studije (1,5-2 godina) i doktorske studije (3-5 godina)) još od ranih 90-tih, tako da Bolonjski process je imao neki uticaj na naš sistem obrazovanja, ali ne dramatičan. Na primer, nekoliko bachelor programa je skraćeno sa 4 na 3 godine i slične manje promene program.
Bolonjski proces je posebno dobar za studente, jer daje mogućnost da nastave studije u različitim evropskim zemljama a da ne počinju od početka što je ranije bila praksa. Bolonjski proces je povećao mobilnost studenata I sada je moguće provesti nekoliko meseci ili godinu dana na drugim univerzitetima Evropi i to će biti priznato od matičnog fakulteta u Letoniji bez problema. Takođe je zapaženo da sve više studenata koristi Erasmus program da bi napisali svoje master radove na nekom od fakulteta van Letonije.

3.    SPISAK ZEMALJA KOJE SU PRIHVATILI BOLONJSKI PROCES

Austrija                     Ujedinjeno Kraljevstvo        Kipar
Belgija                       Finksa                                      Turska
Bugarska                  Francuska                                Lihtenštajn
Grčka                        Holandija                                 Hrvatska
Danska                      Češka Republika                    Andora
Estonija                     Švajcarska                              Albanija
Republika Irska       Švedska                                   Bosna i Hercegovina
Island                         Španija
Italija                          Rusija
Letonija                      Makedonija
Litvanija                     Srbija
Luksemburg              Vatikan
Mađarska                   Crna Gora
Malta                           Azerbejdžan
Nemačka                    Gruzija
Norveška                    Jermenija
Poljska                        Moldavija
Portugal                     Ukrajna
Rumunija
Slovačka
Slovenija

Bogdan  Miladinović

0