U sredu, 13. maja u Kući Djure Jakšića (Skadarska 34) novinar i pisac Dragoljub Stojković promovisao je svoj novi roman ,,Hroničar“.

Hroničar  je roman bez pozitivnog junaka. Pripoveda ga junak koji se ni u čemu ne izdiže iznad svoje sredine koja samu sebe deli na patriote i izdajnike u jednom hermetičnom krugu. On je željan da bude predvodnik i slobodan da umišlja bez ikakvih ograničenja. Kad to što umišlja počne da sprovodi u delo dolazi do niza grotesknih situacija.

O romanu su na promociji sa autorom razgovarale glavna urednica ,,Portalibrisa” Dubravka Dragović Šehović i PR te izdavačke kuće, Jovana Ristić. Posetioci su takodje imali priliku da postavljaju pitanja autoru i saznaju šta ga je inspirisalo za nastanak dela, kako su izgrađeni likovi, šta je u romanu istinito, šta deo fikcije i slično. Na promociji se govorilo i o Dragoljubovom ,,prvnencu“ – romanu ,,Poslednji greh“ koji je kao roman sa istorijskom tematikom izazvao pažnju čitalaca.

 

Nakon promocije naša ekipa je zamolila autora da nešto više o svom radu kaže za  Kapital magazin.

Ljudska ludost se pominje i u  Hroničaru, a na neki način i u Poslednjem grehu. Može se reći da opsesija glavnih junaka pokreće čitavu radnju. Posto su takvi likovi neiscrpna inspiracija mnogih pisaca kako sačuvati originalnost?

Takvi junaci umeju da budu originalni. Pada im na pamet ono što nama ne pada i onda nam je to zabavno. Svakako su dobra tema jer ako snimaš ili posmatraš takvog čoveka i proučiš ga to ti je poslednji način da budeš originalan u nečemu, mada generalno originalnost ne smatram najprečom. Meni je važno da je nešto dobro. Viđali smo do sad razne budalaštine koje su originalne, ali su i dalje budalaštine.

Opsesija glavnog junaka je da drži u zavadi ljude iz dva zaseoka. Da li se može reći da se kod nas rodoljublje više zasniva na težnji da mrzimo i pokopavamo tuđe nego da volimo svoje?

Rodoljublje je ovde postalo pomodno. To je problem. Vrhunski patriotizam u ovoj zemlji je kad neko ima troje dece. Ja ih imam dvoje i mogu zamisliti šta je sa onima koji ih imaju više jer je sad takva situacija da i jedno dete predstavlja patriotizam. U svakom slučaju rodoljublje kao pomodna kategorija je ovde dalo navijače, silne velikosrbe koji zemlju zovu ,,Sorabija“, govore da je cara Justinijana rodila Ljubica iako naš jezik nije ni postojao tada i nije mogla tako da se zove, a ima i onih koji tvrde da Singidunum znači Lavlji grad. Zahvaljujući svim tim novim rodoljubima ispada da sve što smo znali, sve što su istoričari radili i arheolozi pronašli nije tačno. Znamo mi da su Srbi branili granicu Kine i Sijama pre 5000 godina, a to smo zaključili prema fosilima lobanja. Od takvih stvari mi je malo muka i zato sam odlučio to da ismevam.

Naveli ste u jednom intervjuu da ne želite da podilazite publici. Da li pisac mora da se prilagodi željama publike da bi bio čitan ili može da gradi stil koji njemu odgovara?

U Srbiji to nema smisla čak i da podilaziš publici jer koliki god da ti je tiraž ne možeš da živiš od toga. Zato mi je bolje da budem ono što sam i pišem ovako, pa uvek će neko da kupi i uvek ću imati neku publiku pa kolika god ona bila. Bolje i tako nego da podilazim, da pišem nešto što ne valja, a da na kraju opet ne budem ni finansijski zadovoljan. Ovo i nije stvar koju radim zbog novca već nešto što pored porodice shvatam vrlo ozbiljno.

Najavljivali ste i roman ,,Porodična istorija umetnosti“. Kada će on biti objavljen?

Sad kad sam napisao Hroničara pokrenuo sam se sa mrtve tačke, tako da sam i sa tim romanom već na više od pola priče. Njega sam počeo još pre Hroničara, ali sam dva meseca pauzirao zbog očeve smrti i sad nastavljam. Ne znam kada će biti objavljen i to je još jedan od razlga što ne podilazim ni izdavačima ni publici. Kad završim završio sam.

 

Aleksandra Marković

0