Svako ko je bar jednom posetio Beč i ovaj barokni ansambl, shvata žašto je on tako poznat i zašto ljudi tako rado govore o njemu. Ova palata skrojena od luksuza bez trunke bilo kakvog kiča ili neke arhitektonske nesuglasice. Izgrađena je u 18 veku. Opravdanje za ulaganje ogromnog novca u izgradnju ove bečke atrakcije nalazili su u rečenici „moć bez raskoši je smešna“ Ovaj ni sa čim uporediv primer arhitekture građen je za princa Eugena Savojskog, čuvenog vojskovođu koji je svoju slavu napravio u borbama protiv Turskog carstva u vreme opsade Beča. Palata se sastoji od Donjeg Belvedera, Gornjeg Belvedera, zajedno sa prelepim i ogromnim vrtovima, parkovima i nalazi se jugoistočno od starog gradskog središta, ili kako ga još drugačije nazivaju – unutrašnji grad.

Park i vrtovi

Park je građen baroknim stilom, a njega krase biljke simetrično zasađene. Šve biljke su sađene tako da svojim sveukupnim izgledom ispoljavaju neke zanimljive oblike. Šetališta su široka i velika kao i sve oko njega što treba da iskaže moć i bogatstvo. Simetrični drvoredi sa oblikovanim biljem i mnoštvo fontana dopunjuju ceo doživljaj i oslikavaju francuski park. Veliki bazen se nalazi na gornjem delu placa i on se sa vodom stepenasto spušta u donji nivo. Projektant ovog ni slučajno  manje bitnog dela u odnosu na objekte je francuz Dominik Žirar. Osim ovoga u odvojenom odseku se nalazi i alpski vrt kao poseban odeljak ove atrakcije. Park kao i sam grad je posebno lep zimi, tako da ako ste u mogućnosti obavezno posetite Beč za vreme Novogodišnjih praznika i započnite novu godinu na najlepši način.

Donji Belvedere

Nakon uspešne borbe protiv Turaka princ Eugen je odlučio da sebi sagradi vilu dostojnu njegove veličine. To je počelo uređenjem velikog parka, a zatim gradnjom prvo Donjeg Belvedera koji je počeo sa izgradnjom 1712. godine. Plan je bio da se izgradi letnja rezidencija sa oranžerijom (vrtovi za citrusno voće ), galerijom, prostorijom za antikvitete i jedan deo tek za stanovanje. Arhitekta ovog zahtevnog projekta na insistiranje Eugena je bio njegov miljenik Johan Lukas. Princ je, da bi dvor odisao i italijanskim uticajem, doveo i Kipranina Đovani Staneti kao desnu ruku Lukasa. Izgradnja je trajala svega 4 godine, a iz nje je proistekla građevina u početku ne toliko moćnog spoljašnjeg izgleda koliko zanosne unutrašnjosti. Prostorija koja mami uzdahe je Marmorsaal (mramorna dvorana) u kojoj je oslikana freska na kupoli. Oslikao je Martino Altomonte. On nam oslikava princa Eugena kao novog Apolona, inače boga lepote i umetnosti. Osim svojih slika i freski princ je posedovao i svoje kipove, a najpoznatiji je Apoteoza princa Eugena delo kipara Baltasara Permosera. Ovo su samo neki od simbola moći Eugena kojim je hteo da zadivi bilo koga ko bi došao u njegovu rezidenciju, a trudio se da to budu uvek pametni, uspešni u uviđajni ljudi kako je on isticao.

Gornji Belvedere

Duga glavna osa parka je trebalo da dobije svoj prikladan kraj, a on je postignut tako što je 1720. – 1723. godine izgrađen Gornji Belvere. I za ovaj objekat treba da zahvalimo arhitekti Johanu Lukasu, koji kako smo već napomenuli gradio i Donji Belvedere. I u ovom dvoru postoji takođe mramorna dvorana koja je poznata po tome jer je u njoj ustanovljena moderna austrijska država, potpisivanjem austrijskog državnog ugovora 15. maja 1955. godine. Da se vratimo nazad u 1723. godinu gde je  proširivanjem dvoraca,  Gornji Belvedere postao glavna letnja rezidencija princa Eugena koji je zahtevao da sve bude još luksuznije, tako da freske i dekoraciju u dvoru izgledaju neverovatne i možete u njih gledati satima bez da uhvatite svaki njen detalj. Zato je zaslužan slikar Karlo Karlone, dok je Frančesko Solimena zaslužan za oltarnu fresku.

1752. godine palate i vrtovi su prodati carici Mariji Tereziji. Mariji je kompleks Belvedere prodao naslednik princa Eugena. Palate su dodatno širene i njihova raskoš dodatno uvećavana kroz vladavinu Habzburgovaca. Posle Drugog svetskog rata zgrade kompleksa su stradale ali su u narednim godinama vraćali sjaj i danas oslikavaju Beč kroz njegovu istoriju. Danas na mestu rezidencije se nalazi muzej austrijske galerije Belvedere, a poslednji koji je koristi dvorac kao ličnu rezidenciju je bio Franc Ferdinand.

0