Kao izvor dugoročnog ekonomskog rasta još od vremena industrijske revolucije, znanje se danas nameće kao novi „generator rasta“. Pod uticajem razvoja informaciono-komunikacione tehnologije i na tom razvoju kvalitativno različitih društvenih odnosa, multiplikovani efekat primene novih znanja ubrzava transformaciju modernih društava. Savremeni ekonomski tokovi zasnivaju se sve više na korišćenju novih ideja, informacija i sticanju novih znanja i veština, a manje na materijalnim izvorima. Proizvodnja koja se zasniva na znanju čini se „neopipljivom“, „lakšom“ i „pokretljivijom“, čime postaje konkurentna na globalnom tržištu proizvoda i usluga. Zato ekonomija znanja i društvo znanja predstavljaju budućnost svakog društva i privredeu svetu. Vinston Čerčil je izjavio „Imperije budućnosti biće imperije znanja.“. Ova izjava jasno pokazuje da ekonomsku i političku moć u svetu neće određivati više količina resursa koju neka zemlja poseduje, njena površina ili vojna mašinerija, već je to znanje i sposobnost da se to znanje iskoristi. Nažalost kako znanje može da posluži dobrom, tako može i lošem. Izjava Alberta Ajnštajna ide u prilog ovoj tezi, a ona glasi „Ja ne znam kako će treći svetski rat biti vođen, ali znam da će se u četvrtom svetskom ratu ljudi tući toljagama i kamnjem.“.

Znanje je sve ono što je poznato. Kao i kod slični pojmova, kao što su istina, vera i mudrost, ne postoji egzaktna definicija znanja oko koje bi se složili svi naučnici, ali postoji veliki broj teorija i debata oko prirode znanja.

Kada govorimo o ekonomiji baziranoj na znanju trebamo da razlikujemo dva pojma: ekonomija znanja i ekonomija bazirana na znanju. Ekonomija znanja je više orijentisana ka menadžmentu i proizvodnji znanja, dok je ekonomija bazirana na znanju okrenuta ka upotrebi znanja i tehnologije kako bi se stvorile ekonomske koristi i radna mesta. Kao što vidimo glavna razlika je kako tumačimo znanje u procesu. U ekonomiji znanja ono je proizvod, dok je u ekonomiji baziranoj na znanju faktor proizvodnje. Oba koncepta su veoma interdisciplinarna i uključuju ekonomiste, informatičare, inžinjere, matematičare, hemičare, fizičare, kao i psihologe i sociologe. Takođe, može se reći da su oba koncepta međusobno povezana, da jedan prethodi drugom i drugi proizilazi iz prvog.

Ekonomiju znanja možemo na različite načine definisati. Sama definicija u velikoj meri zavisi od autora koji ju je postavio. Najbolja definicija ovog koncepta glasi: „Ekonomija znanja je koncept koji podržava kreiranje znanja od strane zaposlenih u organizaciji i koji ih podstiče da prenesu i bolje iskoriste svoje znanje koje je u skladu sa ciljevima organizacije u kojoj rade.“

Nastanak ovog koncepta vezuje se za Pitera Drakera i 1966. godinu kada je objavio svoju knjigu „The Effective Executive“. U toj knjizi autor je napravio razliku između umnog i fizičkog radnika. Običan radnik „fizikalac“ radi svoj posao mišićima, rukama i na taj način stvara proizvode i usluge. Umni radnik svoj posao obavlja pomoću uma, a ne mišićima, i stvara nove ideje, znanja i informacije koje su važne za dalji tok procesa društvene reprodukcije.

Ključni problem jeste kako da formalizujemo i modleujemo ekonomiju znanja. Takođe tu je i problem same definicije znanja.


1. Znanje i ekonomija

Trendovi ulaganja u humani kapital i znanje dovode do revizije ekonomske teorije i modela. Ekonomisti i dalje traže osnove privrednog rasta. Tradicionalna „proizvodna funkcija“ fokusirana je na rad, materijal, kapital i energiju, kao osnovne faktore. Znanje i tehnologija su spoljni faktori uticaja na proizvodnju. Sada analitički pristupi su razvijeni tako da se znanje može uključiti direktnije u proizvodnu funkciju. Investicije u znanje mogu da povećaju proizvodne kapacitete više od drugih faktora proizvodnje i da ih transformišu u nove proizvode i procese. Pošto su ove investicije u znanje karakteristične po povećanju (umesto opadanju) stope povraćaja ulaganja, oni su ključ za dugoročni ekonomski rast. To je ono što je pobilo Marksovu teoriju o propasti kapitalizma, ali i nešto što kapitalizam kao sistem održava u životu. Inače ekonomista koji se ovim pitanjem pozabavio bio je Šumpeter. Njegova teorija kaže da su preduzetnici i njihove inovacije ono što održava kapitalizam u životu, ali da je preduzetnika sve manje i da će neminovno kapitalizam propasti. Zato slobono možemo reći da se kapitalizam kao sistem danas održava na apratima za veštačko disanje baš zahvaljujući inovatorima, među kojima naučnici imaju važno mesto.

Definicija znanja

Definicija znanja




Ideja da znanje igra ključnu ulogu u ekonomiji nije nova ideja. Adam Smit, otac ekonomije, govorio je o novim slojevima stručnjaka koji su ljudi skloni spekulacijama i koji donose važne doprinose proizvodnji ekonomski korisnom znanju. Fridrih List je naglasak stavio na infrastrukturu i institucije koje doprinose razvoju proizvodnih snaga kroz kreiranje i distribuciju znanja. Šumpeterova teorija koju smo spomenuli u prethodnom pasusu dalju su razvijali njegovi učenici Galbrajt, Gudvin i Hiršman.


Prema neoklasičnoj funkciji proizvodnje, stopa povraćaja kapitala smanjuje se što se više kapitala dodaje u proizvodnju. Ovaj efekat se može pobiti prilivom novih tehnologija. Iako se tehnološki napredak smatra pokretačem rasta, ne postoji definicija ili objašnjenje tehnoloških procesa. U novoj teoriji rasta, znanje može podizati stopu povraćaja investicija, koje mogu zauzvrat da doprinesu većoj akumulaciji znanja. On to čini tako što stimuliše efikasnije metode organizacija proizvodnje, kao i nove i poboljšane proizvode i usluge. Stoga postoji mogućnost održivog povećanja investicija koje mogu da dovedu do kontinuiranog rasta stope rasta ekonomije neke zemlje. Znanja mogu da se preliju iz jedne firme u drugu, sa novim idejama koje bi se konstantno koristile sa malo većim troškovima od uobičajnih. Takva prelivanja mogu olabaviti ograničenja postavljena na stopu rasta usled nestašice kapitala.

Tehnološke promene podižu marginalnu produktivnost kapitala kroz edukaciju i obuku radne snage, ulaganjem u istraživanja i razvoj i stvaranje nove upravljačke strukture i organizaciju rada. Analitički rad na dugoročni ekonomski rast pokazuje da je u 20. veku faktor rasta produktivnosti rada najviše bio ljudski (humani) kapital, ali ne postoje znaci da je ovo smanjilo stope prinosa na ulaganja u obrazovanje i obuku. Ulaganje u znanje i sposobnosti karakteriše se povećanjem (a ne opadanjem) stope povraćaja. Ovi nalazi su argument za modifikaciju neoklasičnog modela ekvilibrijuma – koji su dizajnirani da se bave proizvodnjom, razmenom i korišćenjem robe – da bi se analizirala proizvodnja, razemna i korišćenje znanja.

Znanje kao dominantni faktor proizvodnje u 21. veku.

Znanje kao dominantni faktor proizvodnje u 21. veku.




Uključivanje znanja u standardnu ekonomsku proizvodnu funkciju nije lak zadatak, jer ovaj faktor prkosi nekim osnovnim ekonomskim principima, kao što je ograničenost. Znanje i informacije imaju tendenciju da budu u izobilju. Znanje se takođe ne može lako transformisati u objekat standardnih ekonomskih transakcija. Teško je kupiti znanje i informaciju, jer po definiciji informacije o onome što se na tržištu nudi su asimetrično distribuirane između prodavca i kupca. Neke vrste znanja mogu se lako reprodukovati i distribuirati po niskim cenama za širok skup korisnika. Druga vrsta znanja se ne može preneti iz jedne u drugu organizaciju ili između pojedinaca, bez uspostavljanja komplikovane veze u pogledu mreže i pripravničkih odnosa ili investiranje značajnih sredstava u kodifikacije i transformaciju znanja i informacija.


2. Kodifikacija znanja

Kako bismo olaškašli ekonomsku analizum, napravljena je razlika između različitih vrsta znanja koja su važna u privredi zasnovanoj na znanju: know what, know why, know how i know who. Znanje je mnogo širi pojam od informacije, koja je generalno know what i know why oblik znanja. Ovo su takođe vrste znanja koje su najbliže nekoj vrsti tržišne robe ili ekonomskog resursa u ekonomskoj funkciji proizvodnje. Druge vrste znanja su biše „taktičko“ znanje i mnogo teže se kodifikuju i mere.
Know what se odnosi na znanje o „činjenicama“. Npr. znanje o tome koliko ljudi živi u Njujorku, ili šta su sastojci palačinke, kada je bila bitka kod Vaterloa, sve su to primeri ove vrste znanja. Ovo znanje je bliže onome što se zove obična informacija – može se podeliti na delove. U nekim složenim oblastima, stručnjaci moraju da poseduju puno ovog znanja u cilju ispunjenja svojih radnih zadataka. Pravo i medicina spadaju pod ovu kategoriju.

Know why
se odnosi na naučno znanje o principima i zakonima prirode. Ovakva vrsta znanja je osnova tehnološkog razvoja, razvoja proizvoda i procesa u većini privreda. Proizvodnja i reprodukcija know why znanja često je organizovana u specijalizovanim organizacijama, kao što su istraživačke laboratorije i univerziteti. Da biste dobili pristup ovoj vrsti znanja, firme moraju da sarađuju sa ovim organizacijama ili kroz regrutovanje naučno-obučenih radnika ili direktno kroz kontakte i zajedničke aktivnosti.


Know how
se odnosi na veštine i sposobnosti da uradite nešto. Privrednici koji utvrđuju tržišnu perspektivu za novi proizvod ili uslugu ili menadžeri zaduženi za odabir i obuku osoblja moraju da koriste ovu vrstu znanja. Isto važi i za kvalifikovanog radnika koji upravlja komplikovanom mašinom. Know how je vrtsa znanja koja se drži u okviru granica pojedinačne firme. Jedan od najvažnijih razloga za formiranje industrijskih mreža jeste potreba firmi da dele i razmenjuju elemente svojih know how sa drugim firmama.


To je razlog zašto know who postaje sve važniji oblik znanja. Know who uključuje informacije o tome ko zna šta i ko zna kako da radi. Uključuje formiranje posebnih društvenih odnosa koji omogućavaju da se dobije pristup stručnjacina i njihovoznanje iskoristi efikasno. Ovo znanje je posebno važno u ekonomiji i za vreme kriza. Za modernog rukovodioca i organizaciju, važno je da koriste ovu vrstu znanja kao odgovor na sve brže promene u okruženju. Know who vrsta znanja je unutar organizacije na višem stepenu nego bilo koja druga vrsta znanja.


3. Nauka u ekonomiji (privredi)

Naučni sistem zemlje zauzima važno mesto u ekonomiji baziranoj na znanju i ekonomiji znanja. Laboratorije, istraživački instituti i istraživački centri pri ustanovama visokog obrazovanja su samo srce tog naučnog sistema, koji u širem smislu uključuje i ministarstvo nauke (koje Srbija više nema kao zasebno ministarstvo) i druge elemente koji podržavaju naučnu infrastrukturu. U ekonomiji znanja, naučni sistem doprinosi ključnim funkcijama i to: 
proizvodnjni znanja – razvoj i unapređenje znanja
transmisija znanja – edukacija i razvoj „hunanih resursa“
transfer znanja – širenje znanja i obezbeđivanje inputa za rešavanje problema

3.1. Proizvodnja znanja

Naučni sistem se tradicionalno smatra za primarnog proizvođača novih znanja, uglavnom kroz osnovna istraživanja na univerzitetima i laboratorijama. Ova nova znanja obično se nazivaju „nauka“ i tradicionalno se razlikuju od znanja koje generiše više primenjena ili komercijalna istraživanja, što je bliže tržištu i „tehnološkom“ kraju spektra znanja. U ekonomiji zasnovanoj na znanju, razlika između osnovnog i primenjenog istraživanja između nauke i tehnologije je donekle zamagljena. Postoji debata o tačnoj granici između nauke i tehnologije, i o tome da li je nauka jedini sistem proizvođač novog znanja. Ova debata je relevantna zbog različitih pogleda na odgovarajuću ulogu vlade u finansiranju proizvodnje različitih tipova znanja.

Naučno znanje je široko primenljivo u širokom spektru ljudskih delovanja i ubrzano šiti granice. Tehnološka znanja potiču više od prečišćavanja pirmene naučnih znanja na praktične probleme. Nauka smatra da znanja ne mogu ili ne bi trebalo da budu prisvojena od bilo kog pojedinačnog člana ili grupe u društvu, ali bi trebalo da budu široko distribuirana. To je osnova koja je važna za tehnološki razvoj. Zbog ovoga, veći deo znanja smatra se za „javno dobro“, u kome svako dobro treba deliti ako želimo da povećamo društvenu korist. Karakteristika znanja kao javnog dobra znači da, kao i ostala javna dobra, kao što su kvalitet životne sredine, privatni sektor možda ne želi dovoljno da investira u njega jer ne može da ostvari željeni profit. Vlade zato imaju ulogu u obezbeđivanju i subvencionisanju stvaranja i razvoja nauke da se poboljša ukupna društvena korist, baš kao što to čini u regulisanju životne sredine.

Neki tvrde da danas nema smisla praviti razliku između nauke i tehnologije u ekonomiji baziranoj na znanju. Oni predstavljaju stav da metode naučnih istraživanja su masovno rasprostranjene u društvu kroz protekle investicije u obrazovanje i istraživanja. Posledica je da nijedno posebno, ili svako, mesto istraživanja, javno ili privatno, može biti identifikovano kao moguća početna tačka za naučno znanje. Pored toga, možda više neće postojati fundamentalna razlika u karakteru naučnih i tehnoloških znanja, koja se mogu proizvesti kao zajednički proizvodi iste istraživačke delatnosti. Studije procesa istraživanja su pokazala da često značajna tehnološka poboljšanja koriste malo naučnih inputa i da potraga za tehnološkim rešenjima mogu biti produktivni izvor i za nova naučna pitanja i odgovore. Kao rezultat toga, tradicionalna baza naučnog sistema, istraživačke institucije i univerziteti, ne mogu se smatrati dominantinima u proizvodnji naučnog znanja.
Privatne firme će investirati u fundamentalna istraživanja, uprkos mogućim prelivanjima profita na konkurete, ako oni mogu da ostvare dovoljno vrednosti iz upotrebe ovih fundamentalnih znanja u svojim drugim aktivnostima i da opravda ulaganje u njegovom kreiranju. Zbog toga danas imamo povećana ulaganja u R&D sektor privatnih kompanija. Ta ulaganja su više usmerena ka tehnološkim znanjima nego ka fundamentalnim.


3.2. Transmisija (prenos) znanja

Naučni sistem je ključni element u prenosu znanja, naročito obrazovanje i obuka naučnika i inžinjera. U ekonomiji zasnovanoj na znanju, učenje postaje izuzetno važno u određivanju sudbine pojedinca, preduzeća i nacionalne ekonomije. Ljudske mogućnosti za učenje novih veština i njihova primena su ključ za apsorbovanje i korišćenje novih tehnologija. Pravilno obučeni istraživači i tehničari su ključ za apsorbovanje i korišćenje novih tehnologija. Naučni sistem, posebno univerziteti, su centri za edukaciju i obuku istraživačke radne snage za ekonomiju baziranu na znanju.

Nažalost usled ekonomske krize koja je nastala 2008. godine, budžet za naučna istraživanja je znatno smanjen svuda u svetu. Iako to značajno utiče na smanjenje mogućnosti za proizvodnju fundamentalnog i praktičnog znanja, to nije jedini problem sa kojim se fabrike znanja susreću danas. Jedan od problema je kako pružiti široko obrazovanje za sve veći broj građana, a istovremeno usmeriti visok nivo obuke kroz istraživanja na diplomskim i psotdiplomskim nivoima studija. U većini OECD zemalja, došlo je do naglog porasta u oba broja studenata i procenat mladih ljudi koji su upisani na fakultete, što je dovelo do napetosti između kvantiteta i kvaliteta obrazovanih. 

Univerziteti suprotstavljaju potrebu da se nastave kvalitetna istraživanja i obuka istraživača u kontekstu smanjenja sredstava i sve većih zahteva studenata. U isto vreme, čini se da postoje razlike u razvoju između tržišnih potreba za novim istraživanjima i kvalifikacijama, kao i ponude na tržištu novih doktora nauka. Postoji i treći problem, a to je podsticanje mladih ljudi za karijerom u nauci, što bi moglo imati ozbiljne posledice ne samo za dostupnost istraživača i inžinjera, već i za svest javnosti u vezi sa ekonomskim vrednostima i značajem nauke i tehnologije.


3.3. Transfer znanja

Naučni sistem igra važnu ulogu u prenosu i širenju znanja u ekonomiji. Jedan od obeležja ekonomije zasnovane na znanju je priznanje da je širenje znanja podjednako značajno za nastanak istog, što je dovelo do povećanja pažnje „distributivne mreže znanja“ i „nacionalnog sistema inovacija“. To su agenti i strukture koje podržavaju napredak i upotrebu znanja u privredi i veze između njih. Oni su od presudnog značaja za sposobnost zemlje da širi inovacije i da apsorbuje i maksimizira doprinos tehnologije procesu proizvodnje i razvoja privrede.

Zanimljiv umetnički prikaz transfera znanja

Zanimljiv umetnički prikaz transfera znanja




U takvom okruženju, naučni sistem ima veliku ulogu u stvaranju primenljivog znanja za tehnološki napredak i za razvoj zajedničke kulture osnove za razmenu informacija. Privrede se odlikuju različitim stepenom „raspodele moći“ u svojoj sposobnosti prenosa znanja u okviru i preko mreže naučnih istraživača i istraživačkih institucija. Raspodela snaga ekonomije delimično zavisi od podsticaja i postojanja institucija, kao što su one visokog obrazovanja, za distribuciju znanja. Efektivna distribucija znanja, međutim, takođe zavisi od investicija u sposobnosti za pronalaženje i prilagođavanje znanja za upotrebu, a u razvoju jedinica premošćavanja ili centrima. Tako da postoje izbori da se između ulaganja u proizvodnju ili mogućnosti za širenje i korišćenje naučnih saznanja.


4. Šta utiče na ekonomiju znanja?

Postoji puno faktora koji utiču na razvoj ekonomije znanja, a to takođe utiče i na promenu pravila u poslovanju. Neki od tih faktora su:
Globalizacija – tržišta su međunarodna, a proizvodi su dostupni širom sveta
Informaciona tehnologija, i to na sledeće načine:
kompjuteske mreže, ili „globalna sela“
novi mediji – oni povećavaju proizvodnju i distribuciju znanja, što rezultuje kolektivnom inteligencijom. Danas je mnogo jednostavnije i lakše pristupiti širokoj bazi znanja i literature
gustina znanja – efikasna proizvodnja se oslanja na informacije i know how. Podaci pokazuju da u svetu 70% radnika su umni radnici i da više koriste svoj um, nego fizičku snagu.
Institucionalne promene na tržištu rada i promene u ponašanju firmi. Nova radna mesta visoke performanse i fleksibilnost preduzeća traže od radnika kvalitete kao što su inicijativa, kreativnost, rešavanje problema i otvorenost za rpomene i dr.
Kao rezultat svega ovoga danas imamo elektronsku trgovinu koja nam omogućava da robu možemo razviti, prodati, a u mnogim slučajevima čak i isporučiti u elektronskoj formi.


5. Karakteristike ekonomije znanja

Ekonomija znanja se bitno razlikuje od tradicionalne ekonomije i to:
Ekonomija znanja se ne bazira na oskudici resursa, već na obilju. Za razliku od većine resursa čije se zalihe smanjuju prilikom korišćenja, informacija i znanje se mogu deliti i koristiti bez ograničenja, i zapravo dolazi do njegovog obogaćivanja, a ne osiromašivanja.
Efekat lokacije je ili:
smanjen, u nekim ekonomskim aktivnostima: kada se koriste odgovarajuća tehnologija i metode, virtuelna tržišta i virtuelne organizacije koje nude koristi brzine, agilnosti i aktivnosti se mogu realizovati globalno i celodnevno.
ili, naprotiv, kao podrška za neke druge aktivnosti, na drugim poljima ekonomije, time što će kreirati poslovne klastere oko centra znanja, kao što su univerziteti i istraživački centri. Ipak, klasteri su već postojali i u vremenima pre ekonomije znanja.
Zakoni, barijere, takse i načini da se izmeri se teško mogu primeniti jedino na nacionalnoj osnovi. Znanje i informacije „cure“ tamo gde je tražnja za njima najveća i barijere najniže. Zato danas postoji problem odliva mozgova.
Znanje poboljšava proizvode i usluge i može da utiče značajno na formiranje premija nad cenama uporednih proizvoda sa niskim ugrađenim znanjem ili znanjem intenziteta.
Cena i vrednost zavisi najviše od koncepta, tj. tačke gledišta učesnika u razmeni. Na primer neka ista informacija ili znanje mogu da imaju različitu cenu za različite ljude, ili čak i za istu osobu ali u razlitim vremenima.
Znanje kada je zatvoreno u sistemu ili procesu ima bitno veću vrednost nego kada je „na slobodi“.
Ljudski kapital – kompetence – su ključne komponente vrednosti u kompanijama baziranim na znanju, ali ipak par kompanija svoje nivoe kompetencije objavljuje u godišnjim izveštajima. Danas se često smanjenje organizacije vidi kao pozitivna mera za smanjenje troškova.
Komunikacija se sve više vidi kao osnovni tok znanja. Socijalne strukture, kulturni konteksti i drugi faktori utiču na društvene odnose i stoga su od osnovne važnosti za ekonomiju znanja.
Ove karakteristike zahtevaju instrumente i mere koje treba da primene nosioci makoekonomske politike, od strane menadžera i umnih radnika.

Ekonomija znanja ima višestruke oblike u kojima se može pojaviti, ali postoje predviđanja da će novu ekonomiju produžiti radikalno, stvaranjem obrazca u kojem će čak i ideje biti prepoznate i identifikovane kao roba. To svakako nije najbolje vreme da se donose ishitrena rešenja o ovoj tvrdnji, ali s obzirom na prirodu znanja, dodato na činjenicu dubokog prodora ove nove forme ekonomije, postoji sigurno jasan put napred za ovaj pojam, iako podaci ostaju u domenu spekulacije, kao do sada.


6. Dileme u daljem razvoju obrazovanja
kao osnovnog faktora ekonomije znanja

Kao što je u prethodnom delu navedeno, znanje je ključna stvar za dalji napredk i razvoj privrede i društva. Danas vidimo da znanje ima direktan, a ne indirektan uticaj na ostvarenje zadovoljavajuće stope rasta privrede. Znanje je takođe i jedan od ključnih resursa za proces proizvodnje i obavljanja društvene reprodukcije. Samim tim znanje je resurs u procesu proizvodnje, a najveći proizvođači znanja su visokobrazovne ustanove kao što su fakulteti i istraživačke ustanove. Danas smo svedoci stalne promene u sistemu obrazovanja. Danas je aktuelna bolonja koja treba da pomogne studentima da lakše savladaju svje gradivo i da budu spremniji da svoje znanje sa fakulteta brzo primene u praksi. Nažalost reforme sistema ne idu tako lako i jednostavno. To nije samo problem kod nas već i u svim zemljama koje pokušavaju da uvedu bolonju.


U visokom obrazovanju postoje razilaženja koja su primetna i to po sledećim stavkama:

Znanje za sve ili „najbolje moguće“ znanje
Primenljivo znanje ili fundamentalno znanje
Jedinstvenost ili specijalizacija – čime se otvara rasprava o ulozi univerziteta kao jedinstvene organizacijske strukture i organizacione kulture u odnosu na više ili manje institucionalizovana područja specijalizacije i profesionalizacije pojedinih (akademskih) disciplina.

Navedene suprotnosti postupno utiču na (re)definisanje položaja specifičnih obrazovnih institucija, pre svih državnih univerziteta. Pojam viskogo obrazovanja dobija novu društvenu dimenziju koju takođe definišu politike obrazovanja, ciljevi osnivača i očekivanja javnosti.

Zapravo iz ovoga vidimo da se traži da se obrazovne ustanove prilagode savremenim potrebama društva i privrednog sistema. Važna karika u svemu ovome jeste takođe politika obrzovanja, ali i nauke koju određena država vodi. U Srbiji se u 2010. godini izdvajalo oko 0,3% budžeta za potrebe nauke i naučnih projekata, što je zaista isuviše mala količina sredstava ukoliko se želi uspešno krenuti ka primeni koncepta ekonomije bazirane na znanju. Postoje brojni pokazatelji koji govore u prilog da smo zemlja sa najvećom stopom odliva mozgova, što je jako loše po ekonomiju zemlje. U tim situacijama postoje dvostruki troškovi. Prvi su troškovi za osnovno, srednje i visoko obrazovanje osoba koje se odluče da svoj talenat usmere ka istraživanju i postanu preduzetnici kada je reč o znanju. Nažalost zbog nedostatka stimulanasa da osobe ostanu u zemlji, one kreću trbuhom za kruhom u svet gde su bolji uslovi da se bave istraživanjima. Tu nastupaju drugi troškovi, tj. troškovi kada za njihove patente, proizvode, bilo fizičke ili umne, država ponovo mora da plati. Inače zemlja u koju je ta osoba otišla je ostvarila bez ikakvog ulaganja čistu dobit jer je među svoje redove dobila „fabriku“ znanja.

Zato treba raditi na adekvatnijem usmeravanju sredstava iz budžeta države u razvoju nauke i istraživačkih delatnosti koje mogu da pomognu privredi da se oporavi i pokrene svoju spostvenu proizvodnju. Zatim treba sprečiti odliv mozgova i usmeriti aktivnosti zadržavanju i vraćanju stručnjaka iz inostranstva u naučne vode naše zemlje. Treće, treba izvršiti reformu obrazovnog sistema kako bi se na što adekvatniji način dobili budući visokokvalifikovani randici (umni radnici) koji će svoje znanje iskoristiti na što bolji način, ali i stvoriti nova znanja. Na video snimku možete pogledati zanimljivo predavalje ser Ken Robinsona o promeni obrazovanja i reformamam koje treba izvršiti.

Na kraju možemo samo zaključiti da nauka igra značajnu ulogu u razvoju svake zemlje i što pre to shvatimo, to će pre i privreda moći da se oporavi. 

 

Zoran Tomić, ecc  

 

*tekst je uz saglasnost autora preuzet sa njegovog bloga. 

0