Ekonomsko-socijalni savet Ujedinjenih nacija je organ koji se bavi ekonomskim i socijalnim razvojem zemalja članica, kao i promocijom socijalnih usluga i politike. Glavni ciljevi su globalno povećanje standarda stanovništva, puna zaposlenost, socijalno zdravlje, ljudska prava i slobode, kao i kulturni i obrazovni razvoj. Ekonomski i socijalni savet pomaže Generalnoj skupštini u promovisanju međunarodne ekonomske i socijalne saradnje i razvoja. Ima 54 člana, koje bira Generalna skupština na mandate od tri godine. Sve članice Ujedinjenih nacija mogu biti u ekonomskom i socijalnom savetu, ali su članice koje čine zemlje “Prvog sveta” poslednjih godina favorizovane. Predsednik se bira na period od godinu dana, među malim ili srednjim silama predstavljenim u Ekonomskom i socijalnom savetu. Svaki član Saveta ima jedan glas, a odluke donosi većina prisutnih članica. Savet se sastaje jednom godišnje u julu, na četvoronedeljnom zasedanju. Funkcioniše kao i ostali organi UN-a. Prikuplja informacije, savetuje zemlje članice i daje preporuke. Pored toga, usmerava i koordinira rad pomoćnih tela UN-a, gde je i najaktivniji.

Kroz veći deo svoje istorije, Savet se koristio pre svega kao pokretač razgovora o ekonomskim i socijalnim pitanjima. Imao je malo autoriteta… Veći broj zemalja članica je smatralo da je njegova korisnost marginalna i da ima malo autoriteta. Od 1992. godine SAD i druge nacije se trude da Savet učine značajnijim, jačajući politiku odgovornosti u ekonomiji, socijalnoj politici i srodnim oblastima, naročito u ciljevima budućeg društvenog razvoja. Reforma je učinila Ekonomski i socijlani savet telom koje nadgleda i određuje politiku za programe razvoja UN-a, reformisala je izvršne organe za Program razvoja UN-a, Društveni fond UN-a (UNFPA) i Fond za pomoć deci (UNICEF), što bi trebalo da obezbedi mnogo efikasniju upravu. Reforma je pružila jaku podršku Savetu za koordinisanje agencija UN-a, kako bi se poboljšao njihov rad po pitanjima od opšteg interesa, kao što je kontrola narkotika, ljudska prava, smanjenje siromaštva i prevencija HIV/SIDA-e. Jedna od pozitivnih strana ovih reformi je i efikasnost i doslednost na koji sistem agencija UN-a počinje da odgovara na humanitarne krize širom sveta.

Posebni fondovi i programi mogu da se podele u šest kategorija:

1. Posebni fondovi i programi: Program kontrole droga (INDCB), Istraživački institut za unapređenje prava žena (INSTRAW);

2. Stalni odbori: Komisija za pitanja stanovanja i naselja, Odbor za nevladine organizacije, Odbor za pregovore sa međudržavnim organizacijama, Komisija za transnacionalna preduzeća;

3. Posebni odbori: Programski i koordinacijski odbor (CPC, zajedno sa Generalnom skupštinom), Upravni odbor za koordinaciju (ACC);

4. Stručna tela: tela u kojima se nalaze nezavisni stručnjaci i tela u kojima se nalaze stručnjaci vlada;

5. Regionalne komisije: Komisija za ekonomska pitanja Afrike (ECA), Evrope (ECE), Južne Amerike i Karipskih ostrva (ECLAC), Azije i Pacifika (ESCAP), Komisija za ekonomska i socijalna pitanja zapadne Azije (ESCWA);

6. Stručne komisije: Komisija za održivi razvoj, Komisija za socijalni razvoj, Državne komisije, Komisija za ljudska prava, Komisija za prava žena, Komisija za opojna sredstva, Komisija za zaštitu od zločina i krivično pravo.
Osnivanjem posebnih fondova i programa kao što su Razvojni program (UNDP) ili Konferencija za trgovinu i razvoj (UNCTAD), Generalna skupština je Ekonomskom i socijalnom savetu oduzela neke nadležnosti u oblasti razvoja, pa je tako, pored ljudskih prava, ostalo veoma malo oblasti u kojima može delovati.

 

Jovana Mitrović

 

Izvori: http://www.unece.org/, http://www.dadalos.org/

 

 

0