Poslednji dan grupne faze evropskog prvenstva u igri koja se zove basket košarka i još ponešto doneo nam je bolji rasplet situacije od onih u Maloj nevesti ( a i kraći pride ). Sve je rešeno u Monpeljeu, Berlinu, Zagrebu i Rigi ( kakva fenomenalna organizacija, više vremena je potrebno da se nabroje gradovi domaćini nego prosečnom penzioneru da pročita čitulje u Blicu ). Dalje ide ide dalje dalje ide ( citat velikog Saše Popovića )…pa, veliki broj zemalja ali među njima nisu velike ratne sile iz prošlog veka Njemci i Rusi. Da su Hitler i Staljin tu da vide ovo brukanje, sve bi to oni streljali po kratkom postupku. Dakle, klupko se odmrsilo, od subote u podne počinje nokaut faza. Nema više kalkulisanja, pobede vode u slavu a porazi na odmor na Ibici. Sada se prepoznaju veliki junaci i još veći ludaci spremni da poginu na terenu za svoju naciju ili jednostavnije, ukradu pehar ( ti si naš kapiten Simoneeee ).

Prvi meč poslednjeg dana grupne faze šampionata odigrali su naši momci. Protiv šuterski neugodnih Italijana koji kad imaju dan pogađaju bilijarske rupe kuglom za proricanje sudbine Milana Tarota. Međutim, juče definitivno nije bio njihov dan ( Merkur i Venera nisu bili u ravni ) ali zato recimo nama jeste ( kao i svaki drugi, priznajmo da smo mnogo dobri u ovom šutanju na koš ). Žabari, su lišeni pomoći Belinelija defanzivno delovali kao skup kratkovidih  devojčica na ledu a mi smo ih išamarali i poslali uplakane kući mamama. Ponovo je timska igra Orlova došla do izražaja, toliko dobrih poentera da prosto ne znaš odakle ti preti najveća opasnost ( otprilike kao naša situacija u Prvom svetskom ratu ). Teo se razigrao kao leptir na prolećnom vetru, raspalio je kao Maksim po diviziji i upisao 26 poena i 8 uspešnih dodavanja. Upisali smo i prvu stotku na šampionatu, brutalno terorisali Žabare i slavili 101-82. Italijanima ostaje to što idu dalje, dobili bi nas sigurno u brzom jedenju napolitanki. Nema šta, u grupi smrti smo dominirali kao Kristijan Golubović u glasovima na Farmi, ubedljivo osvojili prvo mesto i idemo dalje. Bez medalje se ovi momci neće vraćati kući, a koja će biti u pitanju to dosta zavisi od termina u kome igramo, nedeljnog horoskopa i uvek bitnog faktora spoljašnjih vremenskih uslova.

Šta reći za drugi meč dana u našoj grupi a ne zaplakati? Nemci su se ponovo kasno setili da imaju pravo igranja košarke, ali bilo im je kasno. Ili im je plejmejker budala ( što bi rek’o Zoran Kesić ). Treće nema. Dečko koji je respektabilan NBA igrač je odigrao briljantnu partiju, vratio ekipu iz mrtvih i onda sve to bacio u WC šolju, izvršio nuždu i pustio vodu. Imao je slobodno bacanje za izjednačenje, posle velikog nemačkog minusa ( eto i to da se desi ) i zadrhtala je ručica kao penzioneru posle 10 godina korišćenja bromazepama. Overio je Šreder ( valjda je to onaj lik iz Nindža kornjača ) svojima kartu kući ali bar im nije daleko. A i u Berlinu su, posetiće neki noćni klub simpatičnog imena XXX i odoše muke kao Rusi u Crnu Goru. A šta reći tek za Špance? Opet su se provukli uz neku božansku pomoć, silu koja je uvek tu uz njih i koja im omogućava da imaju više sreće od čoveka koji je iz aviona pao u oazu u Sahari. Idu dalje, jedva, ali sada će biti opasniji od majmuna sa heklerom u rukama. Mogu da nam se padnu tek u finalu, tako da adios mučačos, nadamo se da će vas se Poljaci ratosiljati i rešiti nas muke gledanja njihovih elegantnih frizurica.

Turci su isto prošli dalje, mada dobrano su ih namučili vikinzi sa Islanda. Borili su se kopljima, strelama i ašovima do zadnjih sekundi, čak izborili produžetak ludom trojkom u zadnjoj sekundi ali to bi bilo to od ove simpatične grupice ribara, drvoseča i ledolomaca. Oni se prvim brodom vraćaju kući, krajnje je vreme da se krene u komplikovanu misiju pripreme za hladnu polarnu zimu ( sreća pa svi medvedi spavaju ). U ostalim mečevima dana koji su po zanimljivosti uglavnom više ličili na Pčinjsku okružnu ligu mora se izdvojiti još jedna briljantna partija hrvatskih košarkaša. Ovoga puta, pred 6 tisuća ljudi u zagrebačkoj Areni, veliki Gruzijci su našim komšijama dali besplatnu lekciju iz košarke i slavili ubedljivo. Naši potencijalni rivali u četvrtfinalu najozbiljnije deluju kao grupa paraplegičnih pingvina na skidanju sa heroina tako da i ako prođu Čehe ( na šta se ne bih kladio, em što su slabi em kao i svaki novinar nemam keša ) rešićemo ih kao penzioner ukrštenicu u Kuriru. Holanđani su porazom od Grka završili takmičenje i vraćaju se normalnom amsterdamskom životu hedonizma i kuliranja uz neke magične kolačiće. Završavaju prvenstvo sa jednom pobedom više nego što se očekivalo i kući će ih dočekati kao nacionalne heroje sa spremnim pohvalnicama, tijarama i smešnim cigarama. Francuzi su tukli Izraelce koji su ih odmah optužili za holokaust, Rusi su se pobedom nad BiH časno oprostili od šampionata i svojih života ( poslaće ih Putin u logore u Sibiru verovatno ).

Sada počinje pravo ludilo. Mečevima osmine finala u subotu u podne( očajna odluka organizatora, ko će mamuran od Džeka Denijelsa i groznice pete večeri da igra košarku ) kreće nokaut faza. Svaki poraz je karta za povratak u rodni kraj, svaka pobeda vodi dalje do besmrtnosti.  Biće svega i svačega ( ovo zvuči kao najava za novu sezonu Velikog brata, fuj ), dobre košarke, borbenosti do poslednje kapi krvi i pobeđivanja Hrvata. Pa šta više od toga možemo poželeti? Nadamo se da ćemo čuti Bože pravde u izvedbi hora srpskih mladića u Lilu, nakon čega sledi nastup Amadeus benda i Dragana Kojića Kebe pred skupštinom. Uzdamo se uz naše momke kao moj brat u konobara kafana i ostalih kulturnih institucija. Verujemo u Tea, Bjelog i ekipu jače nego Leonardo DiKaprio u čvrstinu Titanika. Tako da opustite se, priroda sve uvek obavi sama.

 

Miloš Marković 

0