Došli smo do polufinala takmičenja evropskih država u bacanju lopte ka, na i u koš. Borbe za medalje i plasman na Olimpijske igre u Riju. Ulozi nikad veći, konkurencija nikad jača. Ova faza je za nas ispunjena nekom gorčinom i nevericom, zato mi je ovo možda najteži tekst u ovoj kratkoj karijeri ( ako ovo nasumično lupetanje gluposti može tako da se nazove uopšte ). Polufinalne duele obeležili su bez razmišljanja veliki Pau ( Pao, Po, Pol, Paul ili kako god, Denda je sva ova imena upotrebio ) i na našu veliku žalost, kultna rečenica iz Balkanskog špijuna: Orao pao.

Krenućemo od petka navečer, 9 je sati, Marseljeza grmi stadionom u Lilu kao hitovi neizostavnog Željka Samardžića 8.marta u Sava centru. Francuzi protiv Španaca u borbi za nagradni put u Rio De Žaneiro na Karneval na Kopakabani i ono manje bitno, Olimpijske igre. Federiko Garsija Lorka protiv Emila Đanfranka Zole, paelja protiv kotleta, Enrike Iglesijas protiv Iva Montana. Veliki sudar titana i šansa za Špance da se osvete Galskim petlovima za poraz u četvrfinalu svetskog prvenstva lane. Tada su Španci uspešno izbegli Amerikance a ove godine nisu mogli ni da su hteli pa su igrali sa više od 18 % mogućnosti. Francuzi su na svom parketu branili titulu iz Slovenije i ovaj meč je bio prilika da se Toni Parker uspešno oprosti od nacionalnog dresa, finalem jednog velikog takmičenja. Međutim došlo je do problema. Francuzi su navikli da igraju protiv velesila planetarne košarke, tipa Izrael, Letonija i Svazilend, pa im je bilo čudno što im je žreb dodelio protivnika većeg kvaliteta od osvajača kupa Sejšelskih ostrva. Taj protivnik bio je jedan čovek, koji se kao Herkul borio protiv svih ostalih na parketu, bio pravi moderni Don Kihot i Spartanac Leonida. Jedan jedini i veliki Pau Gasol. Čovek je radio šta je hteo. Unosio u koš po preko nekoliko košarkaša Francuske koji su naspram njega delovali kao grupica nedonoščeta. Poigravao se 35.godišnji centar kao dete sa lego kockama. Od 80 poena Španaca on je dao ravno pola, što govori o njihovoj timskoj igri i fenomenalnoj taktici. Jeste, dobijao je slobodna bacanja za poprek pogled, opsovanu tetku i zapravo samo postojanje odbrambenog igrača ali mora se priznati da se to treba zaslužiti. A on bogami i jeste, za razliku od svih ostalih španskih igrača. Likovi su statirali u kukuruzu i gledali šou svog saigrača kao prosečan penzioner u Srbiji poetski performans Kristijana Golubovića na Farmi. Organizatori su morali da im naplate punu cenu karata za ovakvo ponašanje. Oni mogu da budu srećni što će da budu na fotografijama sa Gasolom, da mu dignu spomenik veličine Saturna i da se zahvale Svevišnjem što im ga je podario. Sa druge strane, ljubitelji puževa mogu samo u svojim redovima da traže krivce za poraz. Toni Parker izgleda još nije preboleo Evu Longoriju, pošto je igrao kao mungos bez ruku na heroinu. U meču u kom se cela nacija klela u njega on je šutirao iz igre 4/17 i tako pljesnuo Francuzima šamarčinu jačine bombe koja je ulepšala pejsaž Nagasakija 1945. Druga uzdanica petlova tipa galskih, Nik Batum, podjednako je briljirao kao svoj drug iz NBA-a. Pogodio je trojku iz svlačionice kojom je odveo svoj tim u produžetke ali je u istom mašio tri bacanja koja su im bila potrebnija nego transplantacija jetre Velji Iliću. Konačnih 80-75 za Gasola protiv sjedinjenih afričkih plemena i plasman u finale za Špance. Francuzi će u popodnevnom terminu sedmog dana u nedelji braniti čast Asteriksa i Obeliksa u borbi za treće mesto. Posle pravac restoran na eklere, kifle i ratatulj. Postoji uteha da bi dobili ovaj duel u pravljenju sosa od tartufa i puževa.

Drugo, za nas mnogo bitnije, polufinale bio je sudar naših Orlova protiv olimpijske reprezentacije Litvanije u rvanju brdsko-grčko-rimskim stilom. Meč koji je međ’ srpskom rajom već okarakterisan kao rutinsko čišćenje litvanskih kung-fu majstora sa parketa ispostavio se kao jedan od naših najtežih padova u novijoj istoriji domaće košarke. Da ne ispadnem grub, ona naša stara mudrost “Ko visoko leti…” je sada postala moto naše reprezentacije. Previše medijskog pritiska, potcenjivanje možda nikad slabijeg litvanskog tima ili prevelika očekivanja nacije su neke od mogućih scenarija za krah Saletovih pulena u najbitnijoj utakmici prvenstva. Naša tečna igra koju su basketaški stručnjaci širom sveta videli kao najlepšu u Evropi se raspala kao finansijsko stanje 50 Cent-a. Čvrsta odbrana Litvanaca koja je na trenutke prelazila granice tekvondoa je bila nešto što naši momci nisu mogli da pojme jer nam je do sada sve išlo od ruke kao Šariću transport opijata. Igrali su baltički vikinzi odbranu udovima, motkama i mačetama, sudijski kriterijum je bio takav da se fraktura lobanje računa kao čista odbrana dok je mrštenje Raduljice faul, dva bacanja i upozorenje za tehničku. No, nisu sudije krive. Bilo je tu i tamo odluka koje su išle direktno protiv nas, ali mogli smo i morali bolje. Pre svega, ofanzivno, tu je bila naša prednost, trebalo je da ih pregazimo kao Dačić kilo rubinovog vinjaka. Litvanci su svoju taktiku bazirali na pukoj snazi i napadanju koša ulazima sa svih strana sveta, poneki pik sa divom Valančijunasom. Kada su naši sredinom druge četvrtine skapirali ovu maestralnu i maštovitu igru Litvanaca, meč je postao zanimljiviji. Stigli smo ih i ušli u egal ( ne regal, to je Milutinov ). Ali i dalje smo se mučili u napadu, svaki koš se slavio kao kad Toma Nikolić nauči kako se kaže kuća na engleskom. Teško smo dolazili do izrađenih pozicija, šut za tri se forsirao kao Filip Čović u FMP-u, a nije nam išao. Odnosno jeste, ali otprilike kao prolaz Sirijaca preko mađarske granice. Borili su se naši ne kao Orlovi već kao tigrovi ( ali ne ovi Arkanovi ) ali nije htelo. Videlo se da nešto ne štima(c). Falio nam je tačno samo jedan igrač tipa Bobi Marjanović ( čitaj hrast ) da zaustavi Valančijunasa i to bi bila glatka pobeda. Imali smo čak i pored svega, napad za produžetke ali Bogdanović se zaleteo kao muha bez glave na celu litvansku odbranu i tu su se završili naši snovi o zlatu. Zaboravio je Bogi da meč ne sudi Belošević i da neće dobiti slobodna bacanja za slobodan pad, ali ne treba ga kriviti, kao ni bilo kog iz naše reprezentacije. Momci su odigrali odlično prvenstvo, falilo nam je malo sreće pri kraju.

Idemo dalje, snaga se ogleda u sposobnosti da se digne glava i ide napred bez osvrtanja ( to me podseća na neku Cecinu pesmu ). Ako ima bilo kakvog značaja sada, kod nas su statistički najbolji bili Simonović ( 12 mahanja peškirom ) i Milutinov sa čak 25 spontanih aplauza i bodrenja saigrača. Litvanci će se boriti za tozla sa Špancima i biće gusto ako nastave da igraju karate odbranu. Naši momci u borbi za bronzu igraju protiv domaćina, očekujmo još jednu briljantnu partiju sudijske trojke. Sada će im podrška trebati više nego ikada, tako da: Srbija do Rija, Šešelj je nevin i pravda za Darka Šarića!

 

Miloš Marković 

0