ŠTA JE EVROPSKA KONVENCIJA?

Evropska konvencija o ljudskim pravima (engl. European Convention on Human Rights) je međunarodni ugovor koji mogu potpisati samo zemlje članice Saveta Evrope. Sadrži listu prava i garancija koje priznaje svaka država članica. Donet je u Rimu 4. novembra 1950. godine. Originalna verzija je sastavljena na engleskom i francuskom jeziku. Stupila je na snagu 3. septembra 1953. godine. Prve potpisnice Konvencije su bile: Belgija, Velika Britanija, Danska, Irska, Island, Italija, Luksemburg, Nemačka, Norveška, Turska, Francuska I Holandija.

U period od 1950. do 2004. godine, Konvenciju je potpisalo 46 zemalja. Sam čin potpisivanja označava prihvatanje obaveze poštovanja prava i sloboda, kao i priznavanje nadležnosti Evropskog suda za ljudska prava. Donošenje Konvencije je pravno uobličilo ideju zemalja Evrope o uspostavljanju jedinstvene zaštite ljudskih prava i individualnih političkih sloboda, koji uz vladavinu prava, a prema osnivačkom aktu Saveta Evrope, čine temelj istinske demokratije. Ratifikacija je izvršena u svim državama Saveta Evrope, a konvencija je prevedena i objavljena na 30 jezika.

Konvencija se sastoji iz preambule, osnovnog teksta i 13 protokola. U Preambuli je istaknuto da je osnov Konvencije Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, koju je Generalna skupština Ujedinjenih nacija donela 10. decembra 1948. godine. Prvi deo Konvencije (čl. 2 – 18) sadrži osnovna prava i slobode, drugi (čl. 19 – 51) uređuje funkcionisanje Evropskog suda za ljudska prava, a treći (čl. 51 – 59) reguliše proceduralna pitanja i nadležnost u vezi sa potpisivanjem, ratifikacijom, tumačenjem i predmetnom teritorijalnom i vremenskom primenom odredaba Konvencije. Protokoli su pravna pravila kojima se vrše izmene i dopune osnovnog teksta Konvencije. Po stupanju na pravnu snagu, postaju pravno obavezujući delovi Konvencije, a donose ih i ratifikuju potpisnice Konvencije i članice Saveta Evrope.

 

KOJA SU PRAVA ZAGARANTOVANA KONVENCIJOM I NJENIM PROTOKOLIMA?

Konvencija garantuje:

  1. pravo na život;
  2. pravo na pravično suđenje u građanskim i krivičnim postupcima;
  3. pravo na slobodu i bezbednost ličnosti;
  4. pravo na slobodu izražavanja;
  5. pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti;
  6. pravo na slobodu udruživanja;
  7. pravo na slobodu okupljanja;
  8. pravo na efikasan pravni lek;
  9. pravo na mirno uživanje imovine;
  10. pravo na slobodne izbore.

 

ŠTA KONVENCIJA I NJENI PROTOKOLI ZABRANJUJU?

Konvencija zabranjuje:

  1. mučenje i nečovečno ili ponižavajuće postupanje i kažnjavanje;
  2. ropstvo ili ropski položaj i prinudni rad;
  3. diskriminacija u uživanju prava i sloboda zagarantovanih Konvencijom;
  4. proterivanje sopstvenih državljana od strane države ili sprečavanje njihovog ulaska u zemlju;
  5. kolektivno proterivanje stranaca.

Ovom kodifikacijom je otpočela pravna standardizacija na evropskom tlu, koja se odvija u skladu sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima (1948). Poseban značaj ima Protokol 11 koji je 1998.godine u evropsku pravnu praksu uveo stalnu pravosudnu instituciju – Evropski sud za ljudska prava i mogućnost učešća pojedinca u međunarodnom pravnom postupku. Postupak se vodi pred Evropskim sudom za ljudska prava, čije se sedište nalazi u Strazburu u Francuskoj. Sporovi se pokreću individualnim ili međudržavnim predstavkama.

 

KOJI SE USLOVI ODNOSE NA VAS LIČNO?

  1. Morate biti neposredno i lično žrtva navodnog kršenja jednog od prava garantovanih Konvencijom. Ne možete podnosti generalne pritužbe na zakon ili postupak, niti se možete žaliti u ime drugih lica (osim ako su jasno identifikovana, a Vi ste njihov zvanični predstavnik)
  2. Kršenje prava mora biti počinjeno “u nadležnosti” od strane jedne od država koje obavezuje Konvencija, što obično znači unutar njene teritorije. Ne morate biti državljanin neke od država članica Saveta Evrope.
  3. Možete biti pojedinac ili pravno lice poput preduzeća ili udruženja.

Država koja podnese zahtev za prijem u članstvo Saveta Evrope, dužna je da usaglasi nacionalne zakone sa Konvencijom kako bi se otklonile mogućnosti povrede osnovnih sloboda i prava, a država članica protiv koje je doneta pravnosnažna presuda dužna je da postupi u skladu sa odlukom i da reformiše domaće zakonodavstvo.

 

Jovana Mitrović 

0