Na šta prvo pomislite kada čujete reč ‘izbori’? Verovatno na paradu ljudi u skupim odelima koji svojim elokventnim rečima pokušavaju da vas ubede kako ste vi ružno pače i kako će, ukoliko zaokružite pravi broj na listiću, uspeti da vas našminkaju toliko dobro da će i oni lepši pačići poželeti da izgledaju baš kao i vi. E tu se ‘ružno pače’ i pređe, jer obećanja daju nadu, a uvidimo da je nada koja dolazi iz politike toliko trajna da nestaje zajedno sa glasačkim kutijama, negde, u mrak.

Na to se ljudi uglavnom i upecaju, jer to su ipak izbori na nivou države i svi žele da veruju kako će im neka nova lica i stručnjaci podići životni standard i omogućiti mirniju starost. Valjda se i bave tim poslom jer vole svoju državu i svoj narod. Ali šta biva kada se čitav proces odvija na jednom višem nivou, na nivou države koja u tradicionalnom smislu nije država, već tvorevina ljudi sa vizijom o modernoj Evropi? Kada pričamo o Evropskoj uniji i svemu onome što ona predstavlja, važno je napomenuti da se čitav proces donošenja  odluka odvija između ljudi koji ne pripadaju istoj državi i istoj ideologiji. Onda se građanin jedne države, koja je član EU, upita: pa kako će onaj Nemac ili Francuz meni da popravi život? Pa on gleda samo sebe i svoj narod. Zakon koji mi on donese neće kod mene ništa bitno promeniti.

Ovako razmišljanje proizilazi iz dva razloga. Prvi jeste nepoverenje i nepoznavanje čitavog sistema Evropske unije. EU jeste i biće ono što njene članice od nje naprave. U ovom trenutku, EU je unija država koje zajednickim naporima pokušavaju da stvore jednake šanse svim svojim građanima. Ono što je jedan od osnovnih principa stvaranja evropskih zakona jeste to da zakon koji je usvojen donese korist što većem broju država, a da se pri tom nijedna ne nađe u goroj poziciji nego što je bila pre njegovog donošenja. Drugi razlog jeste taj što se prosečan građanin jedne od država Evropske unije ne poistovećuje sa tim nekim evropskim identitetom, već najpre sa identitetom svoje matične zemlje što dovodi do skepticizma i distanciranja od nečega sa čime ne možemo da se poistovetimo. Glavni krivac jednog ovakvog razmišljanja jeste to što ovde dolazi do poređenja naše države sa nečim što u praksi nije država. Evropska unija nije federalna država i neće to postati sve dok se građani članica ne slože da je to ono sto žele.

 

Ove godine ipak nema nekog novog Arapskog proleća, ali zato, još uvek hladan vetar donosi Evropsko proleće i izbore koji se odvijaju upravo ovog meseca. Mnoge zemlje vide ove izbore kao šansu da se uđe u nove reforme i poboljša ekonomska slika njihove zemlje. Grčka, kao jedna od zemalja u najtežoj finansijskoj situaciji ove izbore vidi kao šansu da se nešto konačno promeni u njihovu korist. Imajući na umu da se Grčki dug gomila već decenijama, a da je njegova eskalacija doživela vrhunac 2008. godine, može se zaključiti da je njima potrebno nesto više od „stezanja kaiša“. Kaiš se zateže dokle god ima rupa, a kad dođemo do njihovog kraja tražimo način da izbušimo novu u nadi da više nećemo mršaviti i da će to biti ona poslednja koju ćemo napraviti. Evropski izbori su upravo to za Grčku, pronalaženje rešenja koje će biti trajno i konačno zaustaviti povećavanje duga.

U Grčkoj trenutno postoje dve političke struje koje se bore za svoje mesto u Evropskom parlamentu i upravo od toga i zavisi šta će ovi izbori promeniti u grčkoj ekonomiji. Na jednoj strani imamo Antonisa Samarasa, premijera Grčke, koji je od dolaska na vlast 2010-e godine uveo niz reformi koje bi u teoriji trebalo da izvedu Grčku iz trenutne ekonomske situacije. Ove mere uključuju smanjenje plata, otpuštanje u javnom sektoru i uvođenje novih poreza, što je dovelo do povećanja broja nezaposlenih na 27,8% i smanjenja životnog standarda. Zbog svega ovoga, partija levice Aleksisa Tsiprasa predstavlja ozbiljnog protivkanditata  Antonisu Samarasu na predstojećim evropskim izborima koji se održavaju od 22-og do 25-og maja ove godine. Aleksis Tsipras ima drugačiju viziju za Grčku. On želi da Grčka objavi da nije u mogućnosti da otplati spoljni dug i predloži da zemlja napusti EU. Tsipras takođe obećava povećanje plata na nivo iz 2010-e godine i podizanje životnog standarda građana što je naišlo na podršku među mnogim građanima u Atini.

 

Ono što je sigurno jeste da su ovi izbori veoma bitni ne samo za Grčku već i za čitavu Evropsku uniju pošto će odrediti pravac evropske politike u narednom periodu. Što se tiče same Grčke, ovi izbori će takođe imati jak uticaj na predstojeće parlamentarne izbore u zemlji, gde će Tsipras pokušati da preotme premijersko mesto Samarasu. S obzirom na to da je Grčka preuzela ozbiljne mere štednje koje su kreacija upravo EU i njenih najuticajnijih članica, važno je napomenuti da su trenutne reforme koje Grčka sprovodi stvorile spore ali pozitivne promene koje su doprinele tome da Grčka više nema potrebu da stvara nove dugove. Izvoz robe iz zemlje je veći od uvoza što se nije dešavalo u ovoj zemlji od davne 1947, i svakako daje nadu da je Grčka zaista na dobrom putu.

Kažu da nije bitno koliko smo nisko pali, sve dok imamo snage da ustanemo i nastavimo dalje. Put do napretka nikada nije bio lak i u tome jeste i draž čitavog procesa. Izbori za Evropski parlament u Grčkoj će značiti ili nastavak Evropskog puta Grčke i nove mere štednje ili napuštanje Evropske unije što se može pokazati i kao pogrešan potez. Grčki narod mora da ostavi svoj skepticizam po strani i odabere nastavak evropskog puta u nadi da će Samaras uspeti svojim uticajem da doprinese donošenju odluka u Evropskom parlamentu i nekim novim planom napravi trajno i održivo rešenje koje će izvući zemlju iz recesije.

Izvori: International Political Forum, Tovima, BBC.

Ivan Tomić

0