Za razumevanje hiperinflacije u Nemačkoj, zvanično Vajmarskoj republici, neophodno je sagledavanje društveno-istorijskih kretanja toga doba. Naime, Nemačka je iz Prvog svetskog rata izašla kao gubitnik, potpisavši bezuslovnu kapitulaciju 28. juna 1919. godine u Versaju, dokument u istoriji poznatiji kao „Versajski sporazum“. Pored priznavanja krivice i teških teritorijalnih ustupaka, Nemačka je morala da izdvoji i značajna novčana sredstva namenjena zemljama pobednicama u vidu ratnih reparacija.

Događaj koji je u velikoj meri odredio dalja ekonomska kretanja i datira još sa početka rata, bio je napuštanje Zlatnog standarda 14. jula 1914. godine. Kao rezultat toga, količina novca u opticaju se do kraja rata učetvorostručila. Takođe, Nemačka je finansirala svoje ratne operacije primarno zaduživanjem (emitovanjem obveznica), što otplatu ratnih reparacija od 132 milijade maraka nije učinilo lakšom.

Prva isplata izvršena je 1921. godine, ali već sledeća je bila neizvesna, jer se još uvek neoporavljena Nemačka suočavala sa velikim ekonomskim problemima. S obzirom na to da se od njih zahtevalo da dug izmiruju u čvrstim valutama, Centralna banka Nemačke (Rajhbanka) je dodatnim štampanjem novčanica pokušala da nadomesti već slabu vrednost marke na tržištu, kojima je kupovala čvrste valute. To je dovelo do dodatne depresijacije marke, tako da je iz dana u dan bilo potrebno više maraka za jedinicu američkog dolara ili britanske funte. Naredna isplata 1922. godine je kasnila, a ogorčena time Francuska je januara 1923. godine pokušala da preuzme stvar u svoje ruke. Okupirala je Rur i time pokušala da natera Nemce da plate u dobrima. Kao odgovor na to, Nemačke vlasti su naredile radnicima da stupe u „pasivni otpor“ i tako ne dozvole Francuzima da izvrše eksploataciju ovog područja. Ali, radnike je trebalo platiti, opremu održavati, a pritom ne proizvesti ništa u najplodnijem basenu Nemačke. Tako je Rajshbanka, kako bi pokrila velike troškove, radila ono u čemu je najbolja – nastavila sa štampanjem novčanica.

Hiperinflacija je bila u punom zamahu. Poverenje u marku je nestajalo brzo, a cene su rasle brže nego ikad. Odgovor Rajhbanke bio je isti. Tri stotine fabrika za proizvodnju papira je radilo punom parom, kao i 150 štamparskih fabrika i 2000 presa koje su radile 24 časa, kako bi se zadovoljila tražnja za novcem. Vrednost marke je bila najniža u istoriji Nemačke. Tog novembra 1923. godine jedan američki dolar vredeo je 4.210.500.000.000 nemačkih maraka. Vrhunac hiperinflacije je dostignut kada je mesečna inflacija bila blizu 29.500 % a dnevna 20. 87%. To je praktično značilo da je za dupliranje cena bilo potrebno nešto više od tri dana!

To je dovelo do velike preraspodele bogatstva. Siromašni su postali još siromašniji, pogotovo oni koji su zavisili od fiksnih primanja. Na svom vrhuncu, hiperinflacija je toliko obezvredila marku, da su je ljudi koristili za ogrev, jer je to bilo ekonomičnije nego kupovati ugalj ili drvo. Sve je to naravno bilo praćeno i porastom kriminala, sive ekonomije i šverca. Ali, nisu svi gubili od hiperinflacije. Mnogi, pa čak i sama država, iskoristili su to kako bi njihovi dugovi bili vremenom obezvređeni. Još u ranijoj fazi, mnogi špekulanti su uvideli mogućnost da uzimanjem kredita mogu kupiti neku nekretninu koja neće izgubiti na vrednosti, a novac kojom je kupljen, samim tim i dug, hoće. Tako da su mnogi krenuli sa kupovinom i izgradnjom novih kapaciteta, mašina, koje su u početku čak bile i upošljene. Ali, kako je hiperinflacija obezvređivala svaki rad, radnici nisu bili motivisani da rade, jer poslodavci nisu mogli niti da vrednuju, niti da ih ispate na adekvatan način. Zato je krajem 1923. godine najveći broj tih špekulanata i propao. Upravo je većina tih osiromašenih i ogorčenih ljudi postala plodno tle za političku propagandu i ultranicionalističku misao Adolfa Hitlera.

Spiralu inflacije je bilo potrebno prekinuti, i to brzo. Dolazak novog kancelara Gustava Stresemann-a je to omogućilo, time što je ubedio radnike u rurskoj oblasti da nastave sa proizvodnjom. Uvedena je nova valuta – nem. Rentenmark, 16. novembra 1923. godine. Nova valuta je imala pokriće u realnoj imovini (pokriće u industrijskom i poljoprivredniom zemljištu), a emitovano je 3.2 milijarde maraka, po deviznom kursu od 4.2 marke za jedan dolar. Odnos nove valute (rentenmark) i stare marke bio je 1.000 milijardi starih za jednu novu marku. Ali ipak, nova valuta nije bila zakonsko sredstvo plaćanja. Ona je zapravo predstavljala prelaznu valutu, koju je zamenila nem. Reichmark, 30. avgusta 1924. godine koja je bila jednaka po vrednosti. Ono što je bilo najznačajnije je to da je vraćen Zlatni standard koji je zbačen deset godina ranije. Tako je za relativno kratak vremenski period suzbijena inflacija koja je ipak ostavila dugoročne i katastrofalne posledice.

Iz perspektive prosečnog Nemca, u to vreme, hiperinflacija je bila nešto sasvim neočekivano, ali sa današnjeg aspekta, redosled događaja je bio sasvim jednostavan. U vidu reparacija, zemlje pobednice nametnule su Nemačkoj teške obaveze koje su morale biti plaćene ili u zlatu ili u stranim (čvrstim) valutama. Kako su se rezerve zlata brzo topile, nemačka vlada je pokušala da kupuje strane valute na tržištu. Kako je svakim danom bilo potrebno sve više nemačkih maraka za kupovinu jednog dolara ili funte, tražnja za markom je vrtoglavo rasla. U isto vreme, ponuda marke je zaostajala za tražnjom, jer je bila fizički ograničena kapacitetom za njeno štampanje. Stalna tražnja je „hranila“ inflacionu spiralu, a proizvodnja realnih dobara nije omogućavala pokriće povećane količine marke u opticaju. Na taj način, začarani krug nije mogao biti prekinut. Tek je dolaskom kancelara Gustava i primenom njegove šok terapije obuzdana jedna od najvećih inflacija u 20-om veku.

Izvori: www.washingtonpost.com, www.usagold.com, www.historylearningsite.co.uk, en.wikipedia.org, web.a.ebscohost.com

Nikola Milenković

1