“U Italiji ne postoje pravila za vožnju automobila. To su više predlozi kako bi trebalo da se vozi.” kaže mi Đuzepe. A vozi se ludački. Firentinci ipak, iako voze kao i drugi Italijani, žive potpuno drugačijim načinom života. Mirnim. Ili bar pokušavaju. Vole svoj grad. Ponose se svojim naglaskom. Iznova se dive lepotama Toskane.

Firenca kao umetničko delo

Andrea (25), bankarska sluzbenica, objasnjava slikovito ko je Firenca u Italijanskoj predstavi: “To vam je kao kad odete u pozorište, u ovom slučaju u Italiju, doživite predstavu celim bićem, u ovom slučaju italijanski duh, i od svega najjači utisak na vas ostavi epizodna uloga stidljive devojčice, u ovom sličaju grada Firence”. U državi punoj istorije, poznatih ličnosti, tradicije i ratova, hrane, mode i mafije, treba biti poseban, kao što je Firenca, pa biti pomenut kao prva destinacija u Italiji. Ili druga. U krajnjem slučaju kao jedna od destinacija, ali nikako izostavljena.
Nastavlja svoju priču o svom rodnom gradu: “Tačno je da Firenca ima mnogo toga da ponudi, kao što je uvek i imala kroz svoju istoriju, ali ovo što se sada dogadja je već zloupotrebljavanje njenog gostoprimstva. To što turizan čini našem gradu je prepraslo u zlostavljnje.” Kroz razgovor sa Andeom shvatam da ona ne krivi turiste. Oni samo idu u prilog jednoj već napisanoj istini, a to je da je Firenca poseban grad. I oni dolaze da se uvere u to. Prstom upire na vlasti i na kapitalizam. Takođe na trenutno nezaobilaznu temu današnjice, a to je na ekonomsku krizu. Govori o Italijanskom društvu i opisuje ih kao spavače. “Dok se u Španiji događa ulični rat izmeđe kapitalista i ugorženog naroda, mi Italijani, umesto da sledimo vaš primer jer smo u istim finansijskim problemima, nama je glavna tema iPhone 5.” Tako je i sa turizmom. Otrgao se kontroli.

Firenca kao i svaki drugi grad

“Nema tu ničeg posebnog” kaže Đuzepe, tridesetdevetogodišnjak, turizmolog i zaljubljenik u slikarstvo. Kao ekspert u svom poslu priča o gorućim problemima u Firenci. “Svet je u poslednjih dvadestek godina počeo da pulsira u istom ritmu. Skajp je smanjio razdvojenost, avioni su smanjili razdaljine, Fejsbuk je smanjio komunikaciju, standardizacija je smanjila jedinstvenost. To ubija Firencu. Pod naletom toliko turista, preduzetnici su pohrlili da im otmu pare tako sto će da im se udodvore. Tako smo poceli da istorijske zgrade pretvaramo u prodavnice Channel-a i Burberry-a, trgove u stadione za prezentacije Appel-ovih porizvoda, da zakopavamo iskopine da bismo preko njih sagradili nove parkinge.” Ogorčeno i već pomalo besno objašnjava dalje: “U turizmu postoje dva stručna termina koji su se dogodili Firenci. Saturacija i (ne)odrzivi turizam.”
U 21. Veku svi veliki svetski gradovi pocinju da liče jedan na drugi. Postaju uniformisani. Ubijaju ih Mekdonaldsi, Burgerkingovi, Subwayovi, Appleovi, Louis Vuitoni, Hugo Bossovi. To su kapitalističke aždaje koje porždiru prostor i pretvaraju ga u bezbojne, jednolične pejzaže. Ogorčeni domorodci će vam reći, “sta ima da ides u Veronu, ista je ko Firenca”. To naravno nije tačno. Ali ta bol za nepovratnim gubitkom svih tih šarenih pejzaža koji su davali poseban duh celom gradu, oni koji se sećaju prošlosti žale za tim vremenom.

Odmor u Firenci?

Gospodja Beatriče (67) sa drugog sprata zgrade koja se nalazi nedaleko od Duoma, sa podočnjacima ispod ociju govori o svom rodnom gradu. Počinje priču veoma prisno: “Moj deda je u ovom stanu lepio tapete, ovde ću i ja da umrem. Al znate šta, da mi je da umrem da se odmorim i naspavam ko čovek. Ovaj stan sam nasledila od svog oca,  a on od svog dede. Nudili su mi brdo para za njega i nisam im ga dala. Ali ovde tišine nema. Ni danju ni noću. Stalno je vika, dreka, buka. Ovaj grad ne zna šta je sezona, ne zna za godisnja doba. Uvek je isto, prepuno ljudi sa svih strana sveta. Razumem ja da je ovde lepo, al ja u proteklih deset godina nisam uspela da sednem u ovaj bar ispred mog stana da popijem kafu na miru i da slusam ptice. Slobodnog mesta nikad nema, a i ptice su utihnule.”
Đuzepe iako olako definise stanje stvari u svom rodnom gradu, odmor u njemu teško može da nadje. “Ovde radim, zaradjujem od turizma, i trudim se da priustim sebi makar jedan vikend mesečno da pobegnem negde iz ove ludnice.” To je taj kapitalistički krug, dok turisti donose novac, domoroci idu da taj isti novac troše negde drugo. Niko tu ne odmara, jer se o tome ni ne radi. Radi se o trošenju novca i mnogo većem uzimanju.
“Mom bratu laska taj kosmopolitizam na ulicama Firence, ta multikulturalnost na svakom ćošku. Kaže da to samo uvećava njegov osećaj posebnosti i ponosa na svoj grad. Možda je i u pravu. Ipak je Firenca univerzitetski, administrativni, turistički i istorijski centar severne Italije.“ zaključuje Andrea. I ne samo to, već i italijanski cvet (Flor) koji svojim zavodljivim mirisom nikog ne ostavlja ravnodušnim.

Autor : Bogdan Stevanović

FOTOGRAFIJE :

 

 

0