Kao neko ko se tripuje da želi da se bavi umetnošću (da se razumemo, pričamo o meni) mnoge stvari mi nisu jasne. Od toga kome i čemu se dodeljuje medijska pažnja, preko toga kako te medijski isforsirane stvari utiču na ljude, pa, do toga ko sve danas sebe naziva umetnikom. Ima ljudi i njihovih dela koja sa pravom mogu da se uvrste u tu grupu. Gde su? Zašto mase ne čuju za njih? Zašto svi znaju sve o milion nijansi sive, a ne o konkretnim društvenim pojavama koje su (valjda?) značajne za život? Medjutim, nisam još uvek stasao da o tome rasudjujem, ali jesam da kažem šta mislim. Bar mi je to urednik Kapitala omogućio. Nek je živ i zdrav!

Saznao sam za još jednu osobu koja izgara u ideji da kaže nešto o mladima i o svetu u kom žive. Ona se zove Jelena Gavrilović i rediteljka je serije o kojoj ću pisati. Serija se zove #SamoKažem. I rediteljka je, bogami, rekla.

Koncept serije je nesvakidašnji – dvadeset i pet epizoda koje traju svega par minuta – serija se gleda u dahu. Epizode se nalaze na youtube-u. Dosetljivo su ih nazvali vebizodama, verovatno u nedostatku sredstava da bi bile emitovane na nekoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom.

Izašla je još 2013. Tek je sad došla do mene, a razlog je i više nego očigledan – nedostatak medijske pažnje. A zašto se ovako nešto ne forsira? Nemam taj odgovor. Ili imam, a morao bih da koristim besan deo mog vokabulara kako bih to opisao. Ukratko sam vas informisao o bitnom ali dosadnom delu. Prelazim na stvar.

„Ne dam da mi Šiptar sedi na brodu!“ – stara srBska poslovica

Radnja serije je, čini se, obična – nekoliko tinejdžera se nešto glupiraju, piju, lupetaju, izlaze… Ko još želi da gleda ono što uživo gledamo svake subote u malo prometnijim delovima Beograda posle 12? Ja želim. A zašto? Zato što je #SamoKažem rekla više potrebnih stvari o mladima nego što će vam reći bilo koja škola, roditelj, ili rodjak koji nas uči o „pravim vrednostima“. #SamoKonstatujem

Imena likova ne donose ništa bitno, pa ih nisam ni zapamtio (vidite na IMDb). Šest, sedam prijatelja žive svoj život kako treba, kako ne treba, kako žele, kako ne žele, kako im padne na pamet. Čine ih Makedonka, Crnogorka, Bosanac, Albanac, Beogradjani, lik iz unutrašnjosti… I funkcionišu.

Nije mi bitno da vam prepričam seriju. Bitno mi je da vam prenesem njenu važnost za deo savremenog društva koji čine pogubljene face u prostoru, vremenu i u traganju za svojom ličnošću, koje svedenije nazivamo – mladi. Ta grupa je danas mnogo naprednija nego što se o njoj misli. Scena, u seriji, gde svi sede na brodu me je na to podsetila. Bosanac nekom čoveku (zvaćemo ga Seljdža) predstavlja svoje društvo i njihova mesta iz kojih potiču. Kada Seljdža čuje za Albanca, srBskim skokom skače i kaže da ne može da sedi na tom brodu. Da se odmah razumemo, opsuje mu sve po spisku, izšiptariše ga, i potroši sto kila svojih glasnih žica da pokaže kako ima srbendski glas. Svi, antinacionalnim skokom, skaču u vodu i kažu da su Albanci.

Osim ovog neprijateljskog, serija obuhvata sve ostale tipove odnosa – ljubavne, seksualne, porodične, prijateljske… I svi su dočarani #SamoRealno. Rediteljka Jelena Gavrilović se trudi da prikaže malo neuobičajnije tipove veza kako bi malogradjanima udarila par šamara – ili da se osveste i da prihvate to kao normalno (što, naravno, i jeste) ili samo da bi im udarila šamar. Mnoge “nedozvoljene” veze se kriju – strah od okoline ume da presavije čoveka u par tabaka i da ga slomi, iako to nikad ne sme da se dešava. Ljubav se prikazuje kao apsolutno dozvoljena stvar u svakom obliku. U potencijalno normalnom svetu je to dozvoljeno. Da li živimo u tom svetu?

Klišeiran kraj na kul način. #what?!

Nema tabu tema. Ima seksa, alkohola i trave. Nema vulgarnosti. Tu su i ljubavni problemi. Porodični problemi. Društveni problemi. Tu je čak i lenja žena koja ne može da primi bolesnog čoveka u bolnicu jer je pauza u toku. Da nisam protiv nasilja žena – #šamar. A taj moj bes je samo dokaz da je serija prenela na mene emociju. Dve heteroseksualne drugarice se ljube u gej klubu – rediteljka ne isključuje ni homoseksualce. Ima i oštrih provociranja. Ima i čiste emocije. Gde su emocije tu su nekad i psovke. Podržavam ih u ovakvom tipu stvaranja jer su deo realnosti. Umetnost je pravilno ih rasporediti, i na pravo mesto ih udenuti (koja mi je od baba ukorenila ovaj izraz?), što je ovde i učinjeno.

Malo toga ima da se zameri. Po meni, ako se struja društveno bitne poruke sprovede kroz umetnički provodnik, nema šta da se zameri (kakav sam električar, a?).

Pregršt bitnih ideja. Odlična realizacija. Manjina je uključena. Većina je uključena. Manjina i Većina su, ovde, u vezi. Kraj je tužan. Kliše na kul način. Ako je moguće.

Šta će nam serija kad imamo RIJALITI ŠOVOVE?

Pre godinu dana su na svojoj facebook stranici objavili da žele da snime drugu sezonu ali da im fale sredstva. Kul serija o mladima nije bitna. Bitno je da se ispromoviše Budo, Pjena od mora, do mora, na moru (WTF?) i veliki plakat „Djurologija“ (WTF? part 2) koji visi na Zelenom vencu. To je, ako niste znali, neka stand up komedija gde izvesni Djuro priča o ljubavi, ili već tako nešto. Biće i neki novi rijaliti, šta će nam serija.

Na kraju se pitam – gde se današnje društvo nalazi? Ne znam, ali znam da bi trebalo da bude nešto nalik na ovu seriju. A za tako nešto treba da se promeni mnogo toga. Za početak, da se snimi druga skupina vebizoda serije #SamoKažem.

Sve epizode serije #SamoKažem možete nači OVDE. Nema na čemu :)

 

Nikola Petrović

0