Jezik je bogatstvo naroda. Upravo je to jedno od najznačajnijih obeležja svake nacije. Stoga, sve dok jedan narod govori istim jezikom, znači da postoji. Bogatstvo srpskog jezika je neizmerno. Svako nenamerno, ili još gore, namerno narušavanje njegove lepote, nije ništa drugo no njegovo skrnavljenje.

Naš jezik ima svoj standard, koji nam razgraničava pravilno od nepravilnog. Šta sve utiče na pojave grešaka u našem jeziku je opširna tema, koju ćemo ovoga puta zaobići. Međutim, ukazaćemo na najčešće greške ili nedoumice koje se mogu čuti prilikom razgovora i videti kod pisanja.

Ne znam ili neznam?

Često nas buni koje reči treba pisati spojeno a koje odvojeno. Najčešću grešku prilikom pisanja zadaje rečca NE u odričnim oblicima glagola. Treba znati da u srpskom jeziku postoje samo četiri odrična glagola, koji predstavljaju izuzetke i pišu se spojeno. To su: NEMOJ, NISAM, NEĆU i NEMAM. Svi ostali lični glagolski oblici u odričnom obliku se odvajaju od rečce NE prilikom pisanja: NE ZNAM, NE DAM, NE MOGU, NE BIH, NE TREBA.

Najbolji ili naj bolji?

Kada nekome želite da čestitate rođendan obično mu poželite sve najbolje ili najlepše. Ukoliko mu poželite sve naj bolje, definitivno ćete pogrešiti u pravopisu. Rečca NAJ- se u superlativu nikad ne odvaja. Stoga, neće biti NAJ BOLJI već NAJBOLJI. NAJJAČI ne NAJ JAČI, NAJVIŠI a ne NAJ VIŠI.

Sa mnom ili samnom?

Kada bismo samnom pisali spojeno, logično bi bilo da spojeno pišemo i sledeće: satobom, sanjim, sanama. Međutim, ovo je velika greška. SA je predlog, a MNOM je instrumental lične zamenice JA. U pitanju su dve reči, zato nema potrebe da se spajaju prilikom pisanja. Pravilno je: Hoćeš li sa mnom na predavanja? a ne: Hoćeš li samnom na predavanja?.

Bismo ili bi smo?

Često se greši prilikom pisanja potencijala glagola BITI. Ako ga promenimo po licima glasio bi: ja BIH, ti BI, on BI/ mi BISMO, vi BISTE, oni BI.
Zato nikada ne zaboravite glas H u prvom licu, da ne bi bilo JA BI, i nikako ga ne dodajte drugim licima, jer je nepravilno reći TI BIH. Nemojte odvajati BI i SMO, u prvom licu množine, kao ni BI i STE u drugom licu množine, jer je u pitanju jedna reč. Na primer: Ja bih vam otpevao jednu veselu pesmu, kada biste mi dozvolili.

Jer ili je l’?

Jedno slovo menja sve. JER i JE L’ nisu isto. JER znači ZATO/ZATO ŠTO, a JE L’ je u stvari JE LI i služi za postavljanje pitanja u svojstvu DA LI. Ako kažete: Jer sve u redu? ili Nije došao je l’ mu nije dobro., pogrešićete. Jer se koristi kada želimo da navedemo neki uzrok, dok pomoću je l’ postavljamo pitanje. Biće: Je l’ sve u redu? i Nije došao jer mu nije dobro.

Treba ili trebam?

Glagol TREBATI je bezlični glagol, što znači da se ne menja po licima kada iza njega stoji još jedan glagol. U ovom slučaju koristimo tri oblika ovog glagola, ista za sva lica, zavisno od vremena u kom govorimo. Prošlost: TREBALO JE, sadašnjost: TREBA i budućnost: TREBALO BI. Zato je pravilno kada kažemo: Treba da znam ovo; Vi treba da znate ovo; Mi treba da znamo ovo. Nepravilno je trebaM, trebaJU, trebaTE.
Zato želim da naglasim: TREBA ovo da zapamtite, iako JE TREBALO da naučite u osnovnoj školi, ali se nadam da BI TREBALO sada da znate.

Međutim, kada se glagol TREBATI nađe ispred imenice onda je pravilno menjati ga po licima. Ja trebAM novac. Oni trebaJU znanja. Vi trebaTE malo odmora.

Nikada nije na odmet naučiti nešto novo. Pravilno izražavanje i pisanje je glavna odlika pismenosti. Ukoliko, nešto NE ZNATE, TREBALO BI da pitate, JER nije sramota PITATI već NE ZNATI.

Radmila Nikolić

1