Teško je napraviti razliku između stručnog i naučnog rada. Da bismo mogli jedan rad nazvati nučno-istraživačkim, on bi trebalo da se bavi određenim problemom i da se zasniva na činjenicama do kojih bi se došlo istraživanjem.

To znači da rad mora da polazi od jednog određenog, novog, dotad neistraženog ili bar delimično rešenog problema, i da se pomoću njegove analize i hipoteze dođe do novih rezultata, saznanja ili zakona.
Činjenice i ideje koje se iznose u radu, moraju biti pouzdane, pažljivo i u dovoljnom broju prikupljene, kritički razmotrene i proverene.

Primerno karakteru problema i istraživanja neophodno je izabrati najpodesniju naučnu metodu. Teoretičari razlikuju tri osnovne, tj. standardne metode: normativnu, eksprimentalnu i istorijsku. Svaka od njih je karakteristična za određenu grupu nauka, stoga imamo normativne, eksperimentalne i istorijske nauke.
Redosled postupaka u izradi naučnog, stručnog ili akademskog rada je sledeći: 1. izbor i formulisanje teme; 2. prikupljanje i obrada građe; 3. pisanje rada; 4. redigovanje rada; 5. procena rada; 6. štampanje; 7. kritika.

Izbor i formulisanje teme

Tema naučno-istraživačkog rada ne sme biti beznačajna. Bez prethodnog uvida u oblast koju treba istraživati, ne bi se trebalo upuštati u biranje teme. Zbog toga je nužno obratiti pažnju na podesnost teme za naučnu obradu, na njenu širinu i mogućnost inovativnosti. Dobro poznavanje bibliografije radova o određenom predmetu istraživanja, razgovori i konsultacije sa znalcima i mentorima, neki su od načina da se sazna šta je već poznato i objašnjeno o predmetu našeg istraživanja.

Važno je, takođe, da tema ne bude preuska ili preširoka. Ne treba se previše rasplinuti i izgubiti u preširokim problemima, niti suviše ograničiti. Treba se postaviti potrebna granica i temi i građi, kako vremenska, tako i prostorna.
Najzad, tema treba biti što savremenija, tj. treba da se odnosi na neki problem od interesa i od koristi za savremenu teoriju i praksu određene naučne discipline.

Prikupljanje i obrada građe

Pod izrazom „građa“ podrazumeva se sve što je predmet našeg istraživanja i sve drugo što može pomoći u tumačenju odabrane teme. Građa se može podeliti u tri vrste: 1. bibliografske beleške; 2. dokumentarne beleške; 3. metodološke beleške.

Bibliografske beleške obuhvataju sekundarne izvore. Služe za upoznavanje sa prethodnim rezultatima na istu ili blisku temu i za izradu bibliografije koja se prilaže uz rad.
Dokumentarne beleške su i spisi iz primarne građe, dok su metodološke beleške sopstvene ideje i kritičke primene.

Pisanje rada

Faze pri pisanju rada su relativnog karaktera, međutim, uglavnom se odvija kroz sledeće etape: 1. sastavljanje plana rada; 2. pisanje prve verzije rada; 3. čitanje i ispravljanje prve verzije rada; 4. unošenje ispravki; 5. pisanje konačne verzije; 6. procenjivanje konačnog teksta.
Bilo da su naučni ili akademski, pisani radovi u svojoj strukturi imaju tri bitna elementa: uvodni deo, razradu fenomena koji se istražuje i zaključak. U uvodnom delu se postavlja hipoteza, odnosno izlaže cilj istraživanja i dosadašnja otkrića. Središnji deo je najobimniji i posvećen je opisivanju i dokazivanju predmeta koji se obrađuje, dok je završni deo neophodan zbog donošenja zaključaka i eventualno, ukazivanja na mogućnost daljih istraživanja.

Redigovanje rada

Istraživač prelazi na ovu etapu kada završi sa istraživačkom i prikupljačkom etapom, odnosno kada svako njegovo dalje produžavanje istraživanja predstavlja gubljenje vremena. Često, sam proces redigovanja ima za zadatak da praznine u radu izbaci na površinu i prikaže šta je neophodno dodati, a šta izbaciti. Možda je ovo najteža etapa, ali je sasvim nezaobilazna i korisna, jer je na ovom stepenu rada važno prikupljenu građu što bolje upotrebiti i od nje stvoriti najbolje moguće delo.

Procena rada

Pre nego što rad bude spreman za reviziju, mora da „odleži“ neko vreme. Neiskusni autori se zalete i odmah predaju rad na štampanje radi velike želje da delo ugleda javnost, ili radi višemesečnog, možda čak i višegodišnjeg prezasićenja prilikom rada na njemu. Međutim, tek kada prođe neko vreme autor je spremniji da svoj rad objektivnije proceni. Zbog toga je vremenska distanca bitna, jer pri reviziji autor mora ujedno biti: kritičar, stilista, gramatičar, tehnički čitalac i korektor. Samo tako može obratiti pažnju na sve stvari, od celine ka pojedinostima. Na nerešene probleme, red izlaganja, jedinstvo, logičku strukturu i srazmernost celina.

Štampanje i kritika

Poslednje, ali ne i manje bitne etape, neophodne su za konačno uobličavanje dela. Naučni rad se smatra završenim tek kada je odštampan. Tek svojim objavljivanjem on postaje pristupačan zainteresovanim čitaocima, ali i svojina naučne i kulturne javnosti.

Kritička ocena treba da odgovori na ključna pitanja: da li je istraživanjem obuhvaćena sva problematika i građa i da li se izašlo iz okvira teme. Da li je proučena sva literatura o predmetu, kakvi su metodološki postupci primenjivani,da li je dobar srazmer delova. Koliko su valjani zaključci koji su izvedeni. Kakve su napomene i bibliografija, formulacija i izraz, gramatička i pravopisna pravilnost, kao i tehnička obrada teze.

Izvori: dr Midhat Šamić, Kako nastaje naučno djelo, Marija Kleut, Naučno delo od istraživanja do štampe, Tehnika naučno istraživačkog rada

Radmila Nikolić

0