U filozofskoj tradiciji često je postavljano pitanje razloga hrišćanskog mučeništva u prvim vekovima naše ere. Tragika hrišćanske sudbine u rimskom svetu, obeležena najstrožijim kaznama od strane države i progonima svetine, dobila je preokret donošenjem Milanskog edikta 313. godine. Edikt je davao ista prava hrišćanima kao i sledbenicima drugih religija. Iako se time ne okončava u potpunosti istorija sukoba rimske države i hrišćanstva, ovaj edikt predstavlja antički stub pravno-političke kulture u području organizacije religijskog života. Naime, u poznom rimskom svetu tek se stiču prvi pojmovi o smislu verske tolerancije. Takoreći, tek se uviđa potreba da se u uslovima verskog pluralizma poštuju prava svih konfesija na slobodu ispovedanja, a uporedo se već razvija i institucionalna zaštita verskih sloboda. Za to je sigurno bila zaslužna visoko kultivisana rimska pravna svest, koja sve do danas predstavlja trajnu inspiraciju za razvoj pravno-političke kulture. Međutim, kolebljive prilike poznog antičkog praktičnog života ne uspevaju zadugo da ostanu na liniji izborene svesti o značaju verske trpeljivosti, ostavljajući novovekovlju da uljudi religijsku svest Evropljana i pravno-politički uspostavi i institucionalno zaštiti verski tolerantan svet.

Vizija krsta

Veliki progon hrišćana

Dioklecijanovi edikti protiv hrišćana nalagali su da se poruše hrišćanske crkve, unište hrišćanski spisi i zabrane okupljanja vernika. Takođe, hrišćanima je oduzeto pravo da se žale sudu, što je značilo da se su stavljeni van zakona. Četvrti edikt izdat početkom 304. godine naređivao je da svi rimski građani na javnom mestu prinesu žrtvu rimskim bogovima za šta bi dobili potvrdu od državnih činovnika. Mnogi su odbijali da se pokore, ali bilo je i tzv. „palih“ koji su se odrekli vere da bi spasili život. Kazne su bile različite, od odsecanja glave, pečenja na metalnoj rešetki, bacanja zverima, izglađivanja, spaljivanja živih do čerečenja. Po nekim izvorima Dioklecijan je zahtevao da se naredbe edikta sprovode bez krvoprolića, ali su lokalne sudije zanemarivale ovo naređenje i često izricale smrtnu kaznu.

Na Zapadu je situacija bila drugačija. U domenu Konstancija i Maksimijana nisu zabeležena mučenja, uglavnom je uništavana hrišćanska imovina. Najviše su stradale oblasti pod Galerijevom i Dioklecijanovom kontrolom, gde je i bilo najviše hrišćana.

Konstantin je nizom zakonskih akata pokazao koliko mu je stalo do razvoja i napretka hrišćanske vere, iako još nije bio njen član. Godine 315. on je zabranio da se osuđenima na prisilan rad ili cirkuske igre žigoše lice. U zakonu koji predviđa da se neoženjeni i oni bez dece oslobode ranije nametnutih nameta s pravom se vidi i briga za asketsku grupaciju u hrišćanskoj crkvi, koja se odrekla potomstva i zavetovala na bezbračnost. Zakonom iz 318. Konstantin je episkopskim sudovima priznao neke nadležnosti civilnog sudstva, a jednim zakonom iz 319. godine zabranio je paganska žrtvovanja u privatnim kućama.

Posebno važan je i Konstantinov zakon iz 321. godine koji se temelji na biblijskoj tradiciji, a koji nalaže da je nedelja ,,častan dan” kada poslovi miruju i kada ljudi treba da odmaraju. Treba spomenuti i zakon iz 321. godine kojim se daje pravo da se testamentom hrišćanskoj crkvi ostavi ono što se želi. Sada su oni koji veruju u Hrista mogli crkvi da zaveštaju svoju imovinu ili jedan njen deo. Zakonom iz maja 323. godine ustanovljena je kazna bičevanja ili plaćanje velike globe za one koji prisiljavaju pripadnike hrišćanskih zajednica da učestvuju u paganskim žrtvovanjima.

Capture.PNfhtG

Mesto Milanskog edikta na putu verske tolerancije

Jasno ocrtavajući pravno-institucionalni okvir verski tolerantnog sveta u verski pluralističkom svetu Rimskog carstva, Milanski edikt predstavlja kao takav prvi pravno-politički zasad verske tolerancije. No, činjenica da je on potrajao svega sedamdesetak godina do Teodosijevog priznanja hrišćanstva za državnu religiju i obrta ka verski monističkom svetu, govori nam o tome da je pravno-politička kultura antičke epohe bila u suštini još uvek nezrela za uspostavljanje jednog verski tolerantnog sveta na principu verskog pluralizma.
Pravoslavno hrišćanstvo je postalo jedina dopuštena državna vera. Sve druge veroispovesti, kako paganske, tako i jeretičke, stavljene su van zakona. Snažan zamah subjektivne slobode iskazan u sferi religije u vidu pretenzije hrišćanstva na apsolutnu istinu vodio je ka monističkoj koncepciji religijskog života.

Gibon je ovaj brzi ali i blagi slom mnogoboštva u Teodosijevo vreme smatrao jedinstvenim zbivanjem u istoriji ljudskog duha. On je zadugo pomračio svaki pristup pređašnjem iskustvu verskog pluralizma i Milanskog edikta. Nakon Milanskog edikta počinje pokrštavanje Rimskog carstva, rušenje starih mnogobožačkih hramova, zabrane žrtvovanja i idolopokloništva. No, kada su vekovi i vekovi verskog monizma prošli, kada su se država i crkva odvojile, a hrišćanska kultura sekularizovala, stekli su se uslovi za ponovnu izgradnju verskog pluralizma, a sa tim se otvorio i put ka zaboravljenom smislu Milanskog edikta.

Kada je o realnim prilikama reč, ni sam edikt nije u potpunosti zaštitio verske slobode, posebno verske slobode hrišćana u istočnom delu carstva, kojim je upravljao Licinije. On je, naime, oterao hrišćane sa svog dvora, zabranjivao je verska okupljanja u gradu, branio versku poduku ženama, ražalovao je hrišćanske oficire, neke episkope je ubio, a crkve zatvorio. Međutim, nikada nije izdao neki zakonski akt koji bi bio usmeren na progon jednog dela ili cele hrišćanske zajednice.

Na ovom mestu interesantno je i pitanje odnosa koji rimska pravna svest razvija o Milanskom ediktu prema pitanju verske slobode. Savremene zamerke na račun dopuštanja verske slobode po carskoj blagonaklonosti koja je izraz Božanske volje, umesto modernog prizanja neotuđivog prava na versku slobodu, padaju u stvari na teret civilizacijsko-istorijsko nezrelog iskustva praktičkog života rimskog sveta.
Prvo, treba imati u vidu da rimsko iskustvo života nije poznavalo sekularizaciju niti države, niti kulture, pa je pozivanje zakonodavca na svoju blagonaklonost kao izraz Božanske volje bilo prirodno za ono vreme. Drugo, pravno-politička kultura antičke epohe, posebno rimskog sveta, nije bila čvršće utemeljena u prirodno-pravnoj tradiciji. Mada je u susretu sa stoičkom filozofijom osetila izazove prirodno-pravnog stanovišta, ona je za svoju izvornu osnovu imala pravnu kazuistiku i pravni pozitivizam. O tome nam svedoči Paulusov stav: Pravo se ne izvodi iz pravila, nego iz važećeg prava nastaje pravilo.

Kada tako sagledamo stvari, možemo reći da je Milanski edikt trebalo da pruži pravnu zaštitu verskog pluralizma, kao tradicionalno rimskog koncepta religijskog života.

Milanski edikt privlači veliku pažnju savremenog čoveka. Kada raskrčimo put do njega, put opterećen tradicijom verski monističke kulture, iskustva građanskog sveta i njegove sekularizovane kulture, on nam pokazuje smer koji su ljudi iz te antičke daljine uputili i nama koji danas težimo verski pluralnom društvu. To da je takvom svetu neophodna pravno-politička zaštita, njegov je trajni zasad, kao i to da je u tom smislu neophodno zaštiti versku slobodu svakog čoveka, ukoliko on poštuje tuđa religiozna ubeđenja.

Izvori: Milanski edikt na putu ka verskoj toleranciji, Danijela Grujić, Gimnazija Jovan Jovanović Zmaj Novi Sad, 2013. godina, Konstantin Veliki (306–337), Mr Aleksandra Smirnov-Brkić, Filozofski fakultet, Novi Sad 2012/2013. godina i  Konstantin Veliki, Nadmoć hrišćanstva, Radivoj Radić Beograd, 2010.

Sonja Georgijeva

0