Ne poznajući moral u poslovnim odnosima, mi rušimo međusobno poverenje i stvaramo nepodobnu poslovnu klimu. Nije bitno da li imamo dva ili četiri dinara nego kako ćemo se prema našem novcu odnositi, ali i kako ćemo se odnositi prema novcu našeg sunarodnika. Ako se sredstva iz poreza pravedno raspoređuju, ako vodimo računa o našim mušterijama i o proizvodima koje im nudimo, ako u poslu najpre vidimo čoveka, a potom brojku, uspećemo da prevaziđemo krizu.

Već vidim gomilu klevetnika sa kukama, motikama, bakljama i spravama za mučenje kako hitaju ka meni ne bi li me sprečili da izvršim strašno svetogrđe – da podsetim na najmoćnije oružje biznisa: moral. Doista, kako je to moguće? Zar savremena svetska ekonomska misao, bar ona koja se provlači kroz rovove, a ne kroz naučne studije, ne govori kako je sve u profitu? Nismo li naučeni da je jedina dilema Hamletova koja muči naša „ekonomska bića“: zaraditi ili ne zaraditi, pitanje je sad?!

Ali, ja živim u visokospratnici, koja je izgrađena u vreme kada je visokogradnja u srpskom građevinarstvu postojala, i to, pri vrhu. Trebaće besnim klevetnicima vremena dok se ne dobauljaju do mog stana, dok me ne izvuku na ulicu i ne zapale sve moje knjige o filozofiji, moralu, kodeksu, a mene u najboljem slučaju proglase za ludaka. Imaću vremena da ispričam priču, imaću snage da prepričam san, uvek po prirodi maglovit, ali svakako dovoljno jasan da bismo se ka njemu upravljali. Ukoliko Vi, naravno, to budete želeli.

Šta bi bilo kada bih vam rekao da za trenutak zaboravite na banke koje muzu našu privredu, javna preduzeća koja hrane naše slabosti, resurse koji odavno već nisu naši?! Jer, pre svega toga, postoji pitanje poverenja koje se gradi kroz poštovanje privrednog prava i morala. Notarna je činjenica koliko se pravo malo poštuje. Izlišno je samim tim, pružiti otpor činjenici koja nesumnjivo ukazuje na potpunu odsutnost poslovnog morala u Srbiji. Zato nema poverenja. Niti između prodavaca i kupaca, niti između kompanija, niti između države sa jedne, i svih ostalih ekonomskih entiteta sa druge strane. Moralna degradacija višestruko je opasnija od bilo koje druge ekonomske bolesti. Svaka ekonomska bolest se može izlečiti. Moralna palost, jako teško.

Zbog moralne palosti Srbija je u tranziciji opljačkana; zbog moralne palosti vlada ovoliki stepen korupcije; zbog moralne palosti ima više ekonomskih prevara nego stabala drveta u Šumadiji; naposletku, zbog moralne palosti Srbija ne izlazi iz ekonomske krize, koja armiju mladih baca u očajanje i zluradost.

Dakako, pitanja moralnosti plenila su pažnju ljudske civilizacije od najranijih dana. Ma koliko sama razmatranja u vezi etike i morala bila rezervisana za filozofe, religiozne i druge mislioce, praktično je svaki stanovnik planete bio kako fizičko tako i moralno biće. Materijalne stvari jesu neizostavan deo ljudske sreće, ali isto tako jeste i sistem ( ne) pisanih pravila prema kojem naše bitisanje, pa tako i ekonomski uspeh, biva nešto u potpunosti opravdano i zasluženo, ukoliko ga se pridržavamo. Rečju, nestvoreno na tuđoj nesreći je dobro.

Mladi ljudi najčešće uzdahnu kada se počne govoriti o moralu, ne shvatajući da se radi o „božjem semenu“ u životu i ekonomiji, koja je ključna za sve ostalo. Pitanja morala predstavljena su kao nešto dosadno i zamorno. Jedino Hamletovsko pitanje koje postoji u našim informacionim vidicima jeste: zaraditi ili ne zaraditi, pitanje je sad?! Ovo je najčešće vidljivo u savremenoj kulturi, najprisutnijoj u holivudskoj produkciji. Istina, u najpreznatljivijoj grani američke ekonomije ( finansije) upravo caruje nedostatak bilo kakvih moralnih normi, što je i izazvalo svetsku finansijsku krizu iz 2008. godine. Pa opet, američki biznis u celosti itekako poznaje poslovni moral. U SAD se posluje izuzetno savesno i odgovorno.

Imamo dalje primere germanskih zemalja, primer Malezije i Japana. Od vajkada, zna se da Nemac poštuje svoju reč. U Maleziji se jako retko koriste ugovori. Poverenje i poštovanje nepisanih pravila u biznisu ovde je na vrlo visokom nivou. U Japanu, odnosi između kompanija, na primer, između dobavljača i prodajnih lanaca, traju u kontinuitetu nekoliko vekova. Takođe, nezanemarljiv je i muslimanski svet. Za muslimana, čoveka iz pustinje, sve je vazda bilo poput oštrice noža, poput dana ili noći. Sve je ili dobro ili loše, pošteno ili nepošteno. U razgovoru sa privrednicima iz Srbije mogao sam da dođem do zaključka kako turski biznis izuzetno drži do svoje moralnosti. Ali, kao ljude od reči, uviđaja i moralnog osećaja u poslu, uzimaju se, verovali ili ne, i Albanci. To je fakat.

Srbija je kroz svoju istoriju negovala dobre trgovačke odnose. Put ka prosvećenoj Evropi u vreme nacionalnog buđenja pratio je i hod savesti u trgovačkim odnosima. Na primer, Srpski građanski zakonik predstavlja nesumnjivu želju srpskog naroda da se uključi u sve tokove modernog doba, kao i ostali narodi Evrope. U Crnoj Gori, Valtazar Bogašić je uradio puno na imovinskim odnosima, prilagođavajući ih crnogorskim običajima i moralu. Vremenom, moralni običaji su zakonima regulisani, tj, pretočeni u pravna pravila koja poseduju sankciju. Pa opet, nepredvidivost života ne isključuje moral, koji je uvek potreban. Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine, tako na više mesta predviđa načela savesnosti i poštenja.

Stoga, moral, kako u životu tako i u poslu, nije kategorija strana srpskom čoveku. Samo su nas smutna vremena navela da na njega trenutno zaboravimo. Ne poznajući moral u poslovnim odnosima, mi rušimo međusobno poverenje i stvaramo nepodobnu poslovnu klimu. Nije bitno da li imamo dva ili četiri dinara nego kako ćemo se prema našem novcu odnositi, ali i kako ćemo se odnositi prema novcu našeg sunarodnika. Ako se sredstva iz poreza pravedno raspoređuju, ako vodimo računa o našim mušterijama i o proizvodima koje im nudimo, ako u poslu najpre vidimo čoveka, a potom brojku, uspećemo da prevaziđemo krizu.

Epikur uči: „Bogatstvo se ne meri materijalnim vrednostima koje čovek poseduje, već čašću koju je stekao“. Epikur uči. Čovek ( privrednik) odlučuje…

Uroš Vukanović, diplomirani pravnik

 

2