Panem et circenses, iliti „hleba i igara“, metafora koju je davno upotrebio rimski pesnik Juvenal kritikujući rimsko društvo željno besplatnog hleba i gladijatorskih borbi, ovaplotila se te 1934. godine u samoj Italiji i „večnom gradu“. Te tridesete godine XX veka obeležile su totalitarne ideologije poput fašizma i nacizma koje su u sportu videle idealnu priliku za veličanje svojih učenja, pa i ne treba da čudi što su domaćini najvažnijih sportskih nadmetanja, drugog Mundijala u fudbalu 1934. i XI Letnjih olimpijskih igara 1936. godine bili upravo fašistička Italija i nacistička Nemačka. Fašistička Italija na čelu sa Benitom Musolinijem, Il Duce-om, bila je prva zemlja koja je koristila sport kao integralni deo vlasti, zidajući stadione kao spomenike sopstvene slave, kako je to primetio istoričar Bil Mari. Posle dugog većanja i čak 8 zasedanja, konačno je na kongresu FIFA u Stokholmu (1932) domaćinstvo drugog po redu Mundijala dodeljeno Italiji. Ni ova odluka nije mogla da prođe bez trzavica. Aktuelni svetski prvak, Urugvaj, odlučio je da ne brani titulu stečenu na svom terenu četiri godine ranije, u znak protesta što je Italija bojkotovala prvenstvo u fudbalu u njihovoj zemlji. Kolevka fudbala, Engleska, u skladu sa svojim nadimkom „gordi Albion“, takođe je odbila učešće i na ovom svetskom prvenstvu, dobivši za to podršku (ne)zavisnih zemalja: Škotske, Velsa i obe Irske. Oni su smatrali da su na daleko višem nivou od reprezentacija koje će učestvovati na Mundijalu i da će njihovo međusobno sveostrvsko takmičenje biti jače nego ono pod okriljem FIFA. Ipak, interesovanje za ovo svetsko prvenstvo bilo je daleko veće nego za ono premijerno u Urugvaju, i za razliku od premijernog koje je imalo više panamerički karakter, ovo prvenstvo je mnogo više ličilo na evropsko. Zainteresovane su bile 32 ekipe, a mesta na turniru je bilo samo 16, tako da su morale da se igraju kvalifikacije. Ovo prvenstvo osim što će biti upamćeno kao jedino na kome aktuelni svetski prvak nije branio titulu, ostaće upamćeno i kao jedino za koje je domaćin morao da igra kvalifikacije.

Kada je Benito Musolini pozvao predsednika italijanskog fudbalskog saveza, admirala Đorđa Vakara, u svoju kancelariju nekoliko meseci pred početak Mundijala, naredio mu je da Italija osvoji prvenstvo. Vakaro je odgovorio: „Naravno, Duče, bilo bi to veliko dostignuće“, na šta mu je Musolini rekao: „Admirale, niste me razumeli. Italija mora da osvoji svetski kup.“ Kao što malopre rekoh, Italija je bila jedini domaćin koji je morao da igra kvalifikacije za SP. Rival je bila nejaka Grčka, ali i pored toga nisu bila čista posla u tom dvomeču. Italija je slavila u prvom meču u Milanu sa ubedljivih 4:0, ali i pored ovako visokog rezultata Italijane je čekao dug put na revanš u Atinu, na samo mesec dana pred početak prvenstva. Interesovanje za revanš u Atini bilo je veliko, prodato je preko 20.000 ulaznica, ali je Grčka odustala od tog meča, zvanično zbog katastrofalnog rezultata iz prve utakmice. Nezvanično, čelnici italijanskog saveza izvršili su pritisak na Grke, dajući im sav prihod od ulaznica i kupivši im luksuznu kuću u Atini u koju je kasnije smešten grčki fudbalski savez, sve to zbog toga kako bi izabranici trenera Vitorija Poca imali više vremena da se spreme za šampionat.

 

Italian-team-line-up-for-WC-1934-Fascist-salute-from

 

Sam Vitorio Poco bio je autoritarna ličnost, idealni vođa ekipe koja je trebalo da predstavlja fašističku Italiju. Poco je proveo neko vreme živeći u Engleskoj, gde je postao blizak prijatelj velikog Arsenalovog trenera i vizionara, Herberta Čepmena. Pod njegovim uticajem modifikovao je igru Italije tako da se oslanja na defanzivu, duge lopte i kontranapade. Italijansku reprezentaciju su osim igrača sa tla Italije činili i tzv. oriundi, igrači italijanskog porekla sa tla Južne Amerike. Sam Poco je izjavljivao da ako mogu da služe vojsku i ginu za Italiju, oriundi mogu i da igraju za Italiju. Poznati oriundi tog vremena su bili Luis Monti, Raimundo Orsi i Enrike Guaita, koji su uz pomoć domaćih vedeta poput Đuzepea Meace i Anđela Skjavia činili Italiju jednim od glavnih favorita prvenstva. Ako bismo danas tražili oriunde, najpoznatiji bi bio Mauro Kamoranezi, dugogodišnja zvezda Juventusa.

Za razliku od prvog Mundijala koji se igrao samo u jednom gradu, Montevideu, ovaj u Italiji igrao se u 8 gradova: Rimu, Napulju, Firenci, Bolonji, Milanu, Torinu, Trstu i Đenovi. Jedine vanevropske selekcije bili su: Brazil i Argentina iz Južne Amerike, SAD koje su u kvalifikacionom meču odigranom u Rimu 3 dana (!) pred početak prvenstva izbacile Meksiko, i Egipat, kao jedina zemlja iz Afrike. Evropske selekcije bile su: Italija, Španija, Francuska, Austrija, Čehoslovačka, Mađarska, Rumunija, Švajcarska, Holandija, Nemačka, Belgija i Švedska. Jugoslavija je ispala u kvalifikacionoj grupi iz koje su prošle Švajcarska i Rumunija. Igralo se po nokaut sistemu. Šampionat je počeo 27. maja 1934, a Italijani su demonstrirali silu protiv polufinaliste prošlog prvenstva, SAD, savladavši ih sa čak 7:1. Sledeći rival bila je Španija, sa kojom su u četvrtfinalu morali da odigraju dvomeč nakon remija u prvoj utakmici, a te dve utakmice su odigrane jedna za drugom za manje od 24 sata. U tom prvom meču Špance je zadesio veliki hendikep, pošto se povredio jedan od najboljih španskih golmana svih vremena, Rikardo Zamora, a meč je završen rezultatom 1:1. U ponovljenom meču Italijani su slavili sa 1:0 i prošli u polufinale, a strelac tog jedinog gola u revanšu bio je Đuzepe Meaca, legenda Intera po kome se stadion u Milanu i dan-danas zove tako kada na njemu nastupa Inter kao domaćin.

 

Rival Italijanima u polufinalu bila je Austrija, predvođena trenerom Hugom Majslom, koju su nazivali i Vundertimom, zbog tada neverovatne serije od 14 mečeva bez poraza u periodu između 1931-1932. godine. Austrija je bila predstavnik tzv. dunavske škole, koja je forsirala igru brzih i kratkih pasova, za razliku od filozofije koje se držao italijanski selektor Poco. Prva zvezda austrijskog tima bio je Matijas Zindelar, „papirni čovek“, nazvan tako zbog svoje krhke građe. Austrija je smatrana jednim od favorita pošto je u međuvremenu osvojila Srednjeevropski međunarodni kup 1932. godine, savladavši u finalu upravo Italiju sa 4:2, a tih godina su tukli Nemačku sa 5:0 i 6:0, a Mađarsku sa 8:2. Ipak, Italijani ne bi bili to što jesu kada ne bi „minimalcem“ prošli dalje. Austrijanci su poraženi na budućem „Stadionu Đuzepe Meaca“ u Milanu golom Guaite, a Italija je na čelu sa Vođom, Benitom Musolinijem, mogla polako da se priprema za ponovni marš na Rim, pošto je između polufinalne utakmice u Milanu i finalne utakmice u Rimu bilo nedelju dana.

Veliki dan je za Italiju svanuo je tog 10. juna 1934. godine. Benito Musolini je u kompletnoj uniformi došao na Nacionalni stadion Nacionalne fašističke partije (Stadion PNF) u Rimu, kasnije srušen posle Drugog svetskog rata, gde je sa još 50.000 ljudi mogao da prisustvuje velikom finalu protiv Čehoslovačke. Posebno za ovu priliku je ustanovljen i Kup Benita Musolinija, trofej koji bi pripao pobedniku ove utakmice. Čehoslovaci, još jedan predstavnik dunavske škole, su svoj put do finala prokrčili pobedama nad Rumunijom, Švajcarskom i Nemačkom, a junak pobede nad Nemcima bio je Oldrih Nejedli, koji je svojim het-trikom u polufinalu doveo Čehoslovačku do finalne borbe za titulu prvaka sveta. Zvezda tima bio je i golman František Planička, kapiten Čehoslovačke. Italijanski kapiten u finalu bio je takođe golman, Đanpjero Kombi. Utakmica je bila tvrda i gruba, a švedski sudija Eklind je to tolerisao. Sedamdeset minuta se igralo bez golova, a onda je na stadionu nastupio šok kada je Antonin Puč doveo Čehoslovake u vođstvo. Situacija za Italiju mogla je da bude daleko gora da je František Svoboda pogodio mrežu umesto stative. Ipak, kao što to obično u fudbalu biva, Italija se izvukla. Prvo je u 81. minutu rezultat poravnao Raimundo Orsi, nadmudrivši čehoslovačku odbranu, a utakmica je otišla u produžetke. Poco je napravio genijalan taktički potez zamenivši mesta Skjaviju i Guaiti. U 5. minutu produžetka upravo je trio Meaca-Guaita-Skjavio naneo završni udarac Čehoslovacima koji nisu imali snage za povratak. Italija je postala prvak sveta, baš onako kako je Duče to i naredio. Ponosni Musolini je osim Kupa Žila Rimea pobedniku uručio i sopstveni pehar, veći od onog koji FIFA dodeljuje. Marš na Rim je još jednom uspeo.

1934 World Cup Final. Rome, Italy.  Italy 2 v Czechoslovakia 1. 10th June, 1934. The victorious Italian team carry their coach Vittorio Pozzo as they celebrate an historic victory.

 


Milan Milošević
, istoričar i veliki zaljubljenik u fudbal

Izvori: fifa.com, bleacherreport.com, planetworldcup.com, espnfc.com, thefootballhistoryboys.blogspot.com, sites.duke.edu

 

 

0