Popularna kultura nudi neke preterano izražene, nerealne predstave psihopata: kikoću se, nervozni su manijaci; ćute, nose maske; to su kulturno prefinjeni, veoma inteligentni kanibali – a u zavisnosti od toga koliko volite svoj posao – to može biti i vaš šef. Još jedna potencijalno obmanjujuća slika se pojavljuje u novijem trendu koji implicira da svako sa nekim psihopatskim osobinama ujedno i jeste psihopata. Na primer, u očima nekih, hirurg loših manira, koji nije sklon plakanju i saosećanju pri intervenciji npr. na srčanom zalisku, povećava šansu da bude na listi „profesija sa najviše psihopata.“ Alternativni pogled sugeriše da takva osoba može biti ambiciozna, čisti profesionalac, sa ograničenim ljudskim sposobnostima. Studira godinama, trenira marljivo, a završava sa operacijom na vama kako bi popravila vaše neispravno srce i produžila vam život.

Psihopata nema mali broj psihopatskih osobina. On ili ona ima, kao što Društvo za naučno istraživanje psihopatije objašnjava „konstelaciju (grupu) osobina.“  Slika koju daje ta grupa ne izaziva poverenje na duži rok: nedostatak empatije i krivice, nesposobnost da formiraju smislene emotivne veze; narcizam i površan šarm; nepoštenje, manjak manipulativnosti i nepromišljeno preuzimanje rizika. Preuzimanje rizika se podrazumeva kod hirurga. Nemarno rizikovanje ne.

Kada je dovoljno ovih osobina prisutno u velikoj meri, pojavljuje se obris psihopate. Nastajanje obrisa, međutim, ne treba da uključuje bilo koje od ovih zajedničkih zabluda:

1. Psihopate su lude (umobolne).

Američka asocijacija psihijatara smatra psihopatiju (koja se izjednačava sa sociopatijom i antisocijalnim poremećajem ličnosti) poremećajem ličnosti, a neki ljudi to smatraju tipom ličnosti. Obe strane se slažu da psihopate znaju razliku između dobrog i lošeg. Psihopate ne čuju glasove ili druge doživljaje – halucinacije. Njihove misli nisu poremećene ili iskrivljene zabludom. Drugim rečima, oni nisu psihotični, što je karakteristika mentalne bolesti.

 

2. Sve masovne ubice su psihopate. 

Čest odgovor nakon objave da je pisana knjiga o biološkim studijama krivičnih psihopata bio je: „Trebalo je pisati o [popunite ime masovnog ubice].“ Objašnjava se, da su psihijatri utvrdili da je pomenuta osoba  uglavnom verovatno psihotična i nije psihopata. Većina odraslih koji ubijaju više ljudi u toku neke manifestacije pate od psihoze i imali su istoriju mentalne bolesti. Manji broj masovnih ubica uključuje depresivne ubilačke pojedince, a veoma malo njih su psihopate.

3. Sve psihopate su nasilne. 

Psihopatija je faktor rizika, ali nije garancija da će neko biti fizički nasilan. To nije iznenađujuće ako postoji nesmotreno rizikovanje u kombinaciji sa nedostatkom empatije i krivice, kao i nemogućnosti da se formiraju duboke emotivne veze sa drugim ljudima. Možda nećete želeti da se družite sa nekim od ovih osoba i vi sigurno ne želite da delite situaciju u kojoj su resursi oskudni. Ali kolekcija osobina i ponašanja koji karakterišu psihopate ostavlja dovoljno prostora za nenasilne životne stilove.

4. Zatvori su puni psihopata. 

Zatvori nisu puni psihopata, ali oni su puni ljudi antisocijalnog poremećaja ličnosti. Iako Američko psihijatrijsko društvo i dalje izjednačava psihopatiju sa antisocijalnim poremećajem ličnosti, većina stručnjaka se sa tim ne slaže. Antisocijalni poremećaj ličnosti se dijagnostikuje na osnovu antisocijalnih akata i ponašanja. Nije iznenađujuće, većina, tj. 75 odsto ljudi koje ćete sresti u zatvoru kvalifikuju se za ovu dijagnozu. Kao što je navedeno u uvodu, dijagnoza psihopatije se zasniva na više od antidruštvenog ponašanja koji se koristi za identifikaciju nekoga sa antisocijalnim poremećajem ličnosti. Oko 20 do 25% zatvorenika su psihopate, prema procenama psihologa.

 

5. Stručnjaci se slažu o prirodi psihopata.

Postoji malo neslaganja među stručnjacima o prisustvu psihopatije kod određenih pojedinaca. Jedan klasičan primer jesu kriminalani skorovi na Harijevoj skali psihopatije. Ovi ljudi pokazuju zlo, bezosećajno, bezdušno, hladnokrvno i agresivno ponašanje. To su retki ljudi koje FBI profajleri susreću na poslu.

Nesporazumi među stručnjacima su počeli da se pojavljuju od kada se proširuje koncept psihopatije na druge populacije i od kada se noviji, različiti merni alati koriste za njihovo identifikovanje. Razmatraju se podtipovi psihopata kao što su uspešni u odnosu na neuspešne i primarni naspram sekundarnih, ali je to sve i dalje veoma slabo razumno. Da li osoba hladnog srca, sa manjkom empatije, bezosećajna i emotivno plitka treba da poseduje etiketu „psihopate“? Da li ta etiketa treba bude rezervisana za ekstremne slučajeve? Ili elementi grupe psihopatskih osobina treba da budu prisutni u različitim stepenima i kombinacijama da bi se dobile razne problematične, a neke manje problematične ličnosti koje smo jedva počeli da istražujemo?

 

Darko Stojković 

 

Izvori: http://www.disclose.tv/, http://www.google.com/imghp

 

0