Propadanje srpske privrede započeto je krajem osamdesetih godina, nastavljeno uvođenjem sankcija međunarodne zajednice 30. maja 1992. godine i raspadom Jugoslavije, a produženo je petooktobarskom demokratskom revolucijom. Korupcija, birokratija, promašena politika deviznog kursa, nepravovremene i često pogrešne mere ekonomske politike, partijsko zapošljavanje, nezavršen proces tranzicije (koji traje više od 20 godina), netransparentnost u svim sferama ekonomije i društva, dovele su nas do same ivice totalnog privrednog i društvenog kolapsa.

Poslednji statistički podaci pokazuju da se u zemlji desilo ono što je odavno očekivano – broj penzionera je veći od broja zaposlenih. Situacija se usložnjava zbog katastrofalnih poplava, pa je stanje u zemlji crnje i gore nego što prosečan građanin može i da pretpostavi – isplata penzija će ići sve teže, a sve veći broj osiromašenih građana dosta češće obilazi osiguravajuće kuće raspitujući se o životnom osiguranju koje ima štedni karakter, želeći da se spase od bede u starosti.

Spoljni dug koji je 2000. godine iznosio nešto manje od 11 milijardi dolara sada iznosi 25,5 milijardi evra, dok je javni dug veći od 20 milijardi evra. Ono što posebno daje razlog za brigu jeste ubrzano povećanje zaduženosti. O tome svedoči podatak da je ukupan spoljni dug krajem aprila meseca ove godine u odnosu na kraj marta povećan za 80,7 miliona evra.

U silnim obećanjima koja su nuđena građanima Srbije došlo se i do toga da su pojedini političari, koji su tada bili na vlasti, na početku krize rekli da Srbija dobija razvojnu šansu i da će u toj gužvi ona i zaraditi! A dokle se stiglo dobro se vidi danas. Stanje je takvo da se razmišlja o kompletnoj privatizaciji onih grana koje su u najrazvijenijim zemljama okosnice javnog sektora, a to su telekomunikacije (Telekom) i energija (Elektroprivreda Srbije).

Recept koji je bio primenjen u zemljama bivšeg socijalističkog lagera i zemljama Latinske Amerike dao je proverene i očekivane rezultate. Srbija je iz dana u dan, iz godine u godinu sve više propadala.

Do izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine najveći deo državne, odnosno društvene, svojine je prodat za više od 30 milijardi dolara. Isti iznos ostvaren je po osnovu deviznih doznaka građana zaposlenih u inostranstvu. Sav taj priliv umesto da bude utrošen u pokretanje proizvodnje ulaganjem, usmeren je u potrošnju. Trošeno je više nego što je stvarano i ceh za naplatu je morao doći.

Građanima je obećavan bolji život, na stotine hiljada novih radnih mesta, reforme javnog sektora i smanjenje broja državnih činovnika. Dešavalo se suprotno. Povećan je broj onih za koje je država najbolji poslodavac, a do posla se najsigurnije stizalo preko partijske knjižice. Porast zaposlenih u javnom sektoru poklapao se za izbornim ciklusima, a najviše ga je bilo 2011. i 2012. godine.

Stabilnim kursom dinara, odnosno njegovom precenjenom vrednošću, povećavana je vrednost domaće robe na inostranom tržištu, destimulisan je izvoz, a pospešivan uvoz. Strana roba je bila jeftinija. Smanjene su carinske stope i domaći proizvođači nisu imali nikakvu zaštitu od države na tržištu. Mnogi su zatvarali firme, a neki su nalazili izlaz u sivoj zoni uzvraćajući državi udarac.

U pražnjenju budžeta veliki doprinos je imalo obezbeđenje povlastica inostranom investitoru. Uz podsticaj za kupovinu propalih firmi stranim investitorima je davano od 5.000 do 10.000 evra za svako novootvoreno radno mesto. U takvim transakcijama strani investitori su debelo zarađivali. Radnici su uglavnom primali minimalne zarade, a država je propadala zbog iracionalnog trošenja novca. Ono što je zabrinjavajuće jeste nastavak takve politike i danas i pored očiglednog izostanka većih pozitivnih efekata takvih mera.

Postavlja se pitanje da li će najavljene mere vlade Republike Srbije uroditi plodom i spasiti Srbiju “grčkog scenarija”, imajući u vidu činjenicu da se ništa sistemski ne menja na bolje. I dalje se posao najlakše nalazi uz partijsku knjižicu, partijski zaposleni direktori javnih preduzeća primaju astronomske plate, a takođe obavljaju još nekoliko funkcija sa strane, i dalje prodajemo državnu imovinu bez prethodno obavljene procene njene vrednosti, i dalje se suludo i iracionalno troši novac poreskih obveznika… Nema reforme poreskog sistema, korupcija cveta, jednostavno nema mera koje bi na dugi rok donele promene. Dok je god na snazi ovakvo ponašanje, smanjenje plata, penzija, povećanje cene električne energije, to će dovesti do daljeg srozavanja životnog standarda stanovništva, koje će biti nesvrsishodno, jer će bankrot samo kratkotrajno odložiti.

 


Ivan Cvetković                                                                                             

 

Izvor: Dr Zoran Aranđelović: “Nacionalna ekonomija” – Ekonomski fakultet Niš, 2008.

 

0