Mlad i talentovan glumac Pavle Kujundžić, koji glumi američkog reprezentativca u filmu Bićemo prvaci sveta“ bavi se  glumom tek osam godina, a za sobom ima već mnogo angažmana na različitim svetskim tržištima. Završio je Njujoršku filmsku akademiju, ali se pored toga bavi i muzikom. Kako on vidi filmsku industriju i šta možemo očekivati u njegovoj daljoj karijeri Pavle govori za Kapital magazin.

 

Koliko dugo se baviš glumom?

Moja ljubav prema glumi je počela kada sam imao četiri godine, ali sam profesionalno počeo da se bavim glumom tek pre osam godina.

Studirao si i radiš u Americi, kako je došlo do toga i pre koliko godina si otišao?

Otišao sam u Njujork pre 2 i po godine da studiram glumu na Njujorškoj filmskoj akademiji. Oduvek sam želeo da idem u Ameriku da glumim i čim mi se ukazala prilika to sam i uradio. Sredinom poslednje godine srednje škole aplicirao sam  za Njujoršku filsmku akademiju  i dobio poziv za audiciju.

Koliko je bilo teško prilagoditi se načinu života, studiranja i rada tamo?

Tranzicija je bila jednostavna, ali ne iz Beograda već iz Pekinga gde sam završio srednju školu. Otišao sam iz jednog velikog grada u drugi, koji je jako sličan prethodnom, a pošto sam učio većinu osnovne i srednje škole na engleskom bilo mi je potpuno prirodno da nastavim i studije na engleskom.

Smatraš li da je to razlog zbog kog si dobio ulogu američkog  reprezentativca u filmu „Bićemo prvaci sveta?“

Verovatno… računajući da sam bio jedini glumac u američkoj reprezentaciji  i jedini sa replikama, pretpostavljam da su hteli da iskoriste moje razumevanje srpskog humora i američkog akcenta koji posedujem.

Kako je izgledalo snimanje filma, da li je to tvoja prva uloga na srpskom filmu?

Jeste prva uloga na srpskom filmu i jedno predivno iskostvo. Samo snimanje je bilo jako zanimljivo zbog svih kostima i cele atmosfere koju su napravili na svakom setu na kome smo radili. Nije bilo teško upasti u lik i prepustiti se priči. Imao sam priliku da i  van dometa kamera upoznam  divne ljude i podelim iskustvo sa legendama srpske kinematografije kao što su Sergej Trifunović, Lazar Ristovski i Stefan Kapičić.

Glumiš u filmu „Džoanino ubistvo“ i u seriji „Betmen Beyond“ ,  koliko se razlikuje rad na američkom i srpskom filmu i seriji?

Iskreno, ne mnogo. U Srbiji na setu je bilo i po 400 statista, a u seriji u Los Anđelesu nas ima najviše oko sedmoro  u jednoj sceni. Automatski mi je bilo mnogo intimnije iskustvo na američkom setu baš  zbog toga, ali bez obzira na veći broj statista na snimanju filma u Srbiji ipak vlada jedna intimna i mirna atmosfera.  Barem sam takav utisak stekao na zabavama nakon snimanja.

Pored glume baviš se i muzikom. Možeš li reći nešto više o tome?

Muzikom sam počeo da se bavim još u šestom razredu u Singapuru – svirao sam bubnjeve. Nakon toga prešao sam  na gitaru, pa sam počeo da repujem . Glas mi je  još bio detinjast i nisam mogao samog sebe da slušam pa sam odustao neko vreme i pravio sam samo instrumentale i pisao pesme… kada sam se preselio u Peking iz Singapura, devojka mi je ostala  tamo i mnogo mi je nedostajala. Počeo sam da joj pišem pesme , pevao ih i snimao kako bih podelio to sa njom. Za pevanje sam tada krenuo da koristim svoje originalne instrumentale i pesme i to se nekako uklopilo. To mi je postao omiljeni način izražavanja.

Kako vidiš sebe u budućnosti, kao glumca u Americi ili Srbiji?

Koliko ja primećujem svet se smanjuje svakog dana, a filmska industrija se globalizuje tako da vidim sebe kako glumim po celom svetu –  u  Kini, Americi, Srbiji, Indiji… gde god ima nešto da se glumi.

Koji je tvoj najveći glumački san?

Da glumim najnovijeg Spajdermena… obožavam junake Marvelovih stripova. Voleo bih  i da glumim Nikolu Teslu i Frenk Sinatru kad malo ostarim.

Šta možemo očekivati u tvojoj budućoj karijeri?

Ja se nadam da će to biti duga karijera, puna divnih priča i likova. U  najskorije vreme očekujem nekoliko Indi filmova, reklama i predstava.

 

Tamara Stošić 

0