Hinduističko pravo, osim što predstavlja zvanično pravo Indije, važi i za nacionalno pravo Indusa, naroda koji u najvećoj meri obitava u zemlji koja je još i poznata kao „najveća svetska demokratija“. To će značiti kako pravo Indusa važi i za one Induse koje ne žive u matici, već u okolnim, a svakako, u drugim državama sveta(1). Hinduističko pravo ukotvljeno je u veoma složenom sistemu religijsko-pravnih pravila. Dakle, u biti, to je religiozno pravo koje datira do pre 2000. godina pre Hrista, a prema nekim mišljenjima, i pre toga. Stoga, iako mi imamo Zakon 12 tablica, Gortinsku pravdu, Hamurabijev zakonik i druge starije sisteme pravnih pravila iliti zakonike, činjenica da hinduističko pravo i dalje postoji, svrstava ovo pravo u najstarije na svetu.

Hinduistička religija, u neku ruku, može se okarakterisati kao difuzna, rasuta, necentralizovana u misano-idejnom smislu, jer, za razliku od hrišćanstva i islama, ona ne sadrži religijsku dogmu. Indusu je dozvoljeno da veruje u jednog ili više bogova. Dakle, svakom pojedincu, ostavljena je široka sloboda u smislu kako će percipirati religijski pogled na svet. Pa opet, hinduizam ima određeni sistem pravila i pogleda koji je opšte prihvaćen i na osnovu koga se račvaju čak i u današnje vreme samostalne religije kao što su budizam, džainizam, sikizam.

U hinduizmu, početna duhovna tačka ogleda se u pojmu „dharma“. Dharma je sveobuhvatna kosmička pravda. Iz nje izviru svi ostali simboli: religijski i svetovni. Rečju, sve duhovno i telesno. Setimo se pojma „maat“ iz društveno-političkog uređenja starog Egipta, koji je takođe označavao jedan vid sveobuhvatne kosmičke ravnoteže i izvora svega postojećeg(2). Ili, ako li pogledamo u filosofiju srednjeg veka, možemo sa određenom dozom smelosti uporediti ovo sa konceptom Tome Akvinskog. To će biti svemirsko ( večno) pravo iz kojeg izvire božansko, prirodno i svetovno pravo. Kao sledeća, nešto niža duhovna stepenica, smatra se učenje o seobi duša i karmi. Suština je u tome delanje čoveka u ovom životu opredeljuje njegov sledeći život. Ako bude dobro postupao, sledi ga nagrada, a ako ne, sledi ga kazna. Sa visokim stepenom verovatnoće može se reći da je ovaj pogled na svet nametnut iz praktičnih razloga, te da je imao za cilj da podupre društveno-političko uređenje Indije, koje se zasniva na kastama.

Parlament Indije

U Indiji postoji nekoliko hiljada kasti i podkasti. Kaste se vezuju za određeno zanimanje ali njihovo glavno uporište je rasnog karaktera. Do krajnje skoro, bio je zabranjen brak između pripadnika različitih kasti. No, zakonom iz 1949. godine ( Zakon Hindusa o validnosti braka), ta zabrana je prestala da postoji. I istorija razvoja kasti u Indiji ima svoje utemeljenje, i to, u okviru četiri osnovne strukovne frakcije: bramani ( sveštenici), kšatrije ( ratnici, docnije i kraljevi), vajšije ( trgovci), šudre ( posluga i zanatlije). Na samom dnu lestvice nalaze se crni Dravidi, koji ne pripadaju nijednoj kasti. U stvari, crni Dravidi nisu izvorno posmatrano ni pripadnici vladajućeg naroda. To su starosedeoci koje su Indoevropljani potisnuli na jug zemlje, kada su dolazeći iz Irana i Avganistana osvajali Indiju. Ironija je da oni čija je ova zemlja prvobitno bila sada imaju najmanje prava i povlastica na njoj. Zanimljivo je možda poređenje sa Indijancima na severnoameričkom kontinentnu. Do krajnje skoro, Indijanci nisu mogli da postanu američki državljani, stoga, za njih nije bilo nikakvih mogućnosti da ostvare makar i elementarna prava zagarantovana američkim pravnim poretkom. Prvo, decenijama ubijani i gonjeni, a potom, i u civilizacijskom smislu, obespravljeni. Da li je sudbina crnih Dravida i američkih Indijanaca zapravo danas sudbina svih zemalja i naroda koji su postradali pod čizmom neoliberalizma i nikada gaseće želje odlučne manjine da vlada svetom?

Izvori hinduističkog prava, ponajpre, ogledaju se u zbiru religioznih pesama, molitava, himni i izreka koje se zajedno nazivaju „Vede“. Vede su nastale u 2. milenujumu pre Hrista. Ipak, iz ovih izvora se mogu izvesti tek maglovita pravna pravila. Dalje, javljaju se „smriti“, što već čini knjige sa mnogo konkretniji pravnim pravilima, a pravna pravila u najužem smislu jesu „dharmašastre“. Najpoznatiji zbornik pravnih pravila ovog tipa jeste takozvani „Manuov zakonik“  „Mansusmriti“. U njemu su sistematizovani propisi privatnog i krivičnog prava.

Potrebno je naposletku pomenuti i simbiozu između hinduističkog i britanskog prava. Ovde, u stvari, govorimo o anglohinduističkom pravu. Jer, Engleska, koja je putem Istočnoindijske kompanije, koja je imala prerogative javnog prava, počela da osvaja Indiju još od 1600.godine, to je sa konačnim uspehom učinila 1858, kada Indija zvanično postaje britanska kolonija. I sve do 1947, kada Indija, pod vodstvom advokata, Gandija, uspeva da se izbori za svoju nezavisnost, mi imamo značajan upliv engleskog u sistem hinduističkog prava. „Osvajanja“ jednog pravnog sistema od strane drugog, često su se javljala kao svojevrsni „fini radovi“ u sklopu mnogo šireg osvajanja jedne države od strane druge, koje pre svega ima utemeljenje u primeni grube sile iliti „prava jačeg“. Proces ovakve „pravne“ hegemonije odvija se i danas na raznim delovima planete(3). No, englesko pravo većma je uticalo na imovinsko hinduističko pravo, dok je oblast naslednog i porodičnog prava ostala u najvećoj meri nedotaknuta. To je svakako bio jedan od ustupaka britanske vlasti, koja je i na to morala biti spremna, jer je u suprotnom bilo jako teško održavati hegemoniju nad velikom indijskom zemljom, rascepkanom na više stotina država ( oko 700.).

U novije vreme, bilo je pokušaja da se celokupno hinduističko pravo kodifikuje. Vlada Indije predstavila je Parlamentu nacrt „Hinduističkog zakonika“, godine 1947, dakle, odmah po sticanju nezavisnosti. No, jako uporište mesnih običaja i pravila bilo je i suviše čvrst orah za nove tendencije. Ta težnja za očuvanjem lokalnih običaja spasla je identitet nacije u vreme britanske kolonijalne vladavine. Sada, kada se svet suočava sa novim vidom kolonijalne politike, i to, na globalnom nivou, ovaj novi otpor može imati prizvuk starih i mudrih vremena, u zemlji u kojoj se mudrost izuzetno ceni, i u kojoj se po učenjima starih mudraca i dalje živi.

 

Uroš Vukanović, diplomirani pravnik

 

UPUTNICE:

(1) Suštinske informacije o hinduističkom pravu preuzeo sam iz knjige „Uvod u velike pravne i upravne sisteme“, autor dr Milan Petrović, izdanje 2013.
(2) Više o društveno-političkom uređenju starog Egipta može se čitati u knjizi „Istorija političkih i pravnih institucija“, autor Obrad Stanojević, izdanje 1991.
(3) O desuverenizaciji srpskog pravnog poredka od strane američkog možete opširno čitati u članku „Globalizacija, desuverenizacija i krivično-pravni sistem Republike Srbije”, autori Goran Đorđević i S. Davidov. Članak je objavljen na sajtu Fonda Slobodan Jovanović 09. 10. 2013. god.

 

0