Bioetika (od grč. reči bios, što znači život, i ethos, što znači ponašanje) je naučna disciplina, koja proučava ljudsko ponašanje na području života i zdravlja, u svetlu vrednosti i moralnih načela. To je filozofsko razmišljanje o ljudskom životu, rađanju, razvoju čoveka, zrelosti, starosti, bolesti i smrti.

Bioetičke metode su raznolike. Obuhvataju područja: filozofije, teologije, kulture, politike i drugih oblasti. Bioetika se neposredno odnosi na život i zdravlje čoveka, a posredno na okolinu. Opšta bioetika bavi se opštim vrednostima i načelima života, a primenjena bioetika konkretnim temama i slučajevima iz područja medicine, prava i sl. vezanima za etička pitanja života čoveka. Bioetičke teme su:
• nastanak i rađanje čoveka (veštačka oplodnja, kontracepcija, sterilizacija),
• genetika (genom, kloniranje, matične ćelije),
• pitanja ljudskog embriona (pobačaj, prenatalna dijagnostika, ekperimenti nad embrionima),
• starost (eutanazija, palijativna medicina, bol)
• smrt (samoubistvo, smrtna kazna, odbrana u ratu, ubistvo).

Personalistička bioetika proučava pojam ličnosti, sa filozofsko-teološkog gledišta, prava, zaštitu i dostojanstvo ljudske ličnosti.
Savremeni čovek drži u rukama moć, kojom je u stanju da uništi planetu Zemlju, dakle tlo po kome hoda i biosferu koja ga okružuje i čiji je sastavni deo. Ta moć razara granice čovekovih mogućnosti i kontrole. Pitanje o sadašnjem preživljavanju čovečanstva nameće se sa svom etičkom urgentnošću. Ako pritom na umu imamo činjenicu da ispod postojeće ideje moći počivaju epohalni problemi povezani s nekontrolisanim iskorišćavanjem prirodnih bogatstava, s iskorišćavanjem čitavih ekosastava, sa svakodnevnim istrebljivanjem živih vrsta, sa već danas nesagledivim posledicama od neumerenog zagađivanja prirode i okoline, onda postaje jasno da ideju o preživljavanju čovečanstva u sadašnjosti nije moguće odvojiti od preživljavanja čovečanstva u budućnosti. Istorijska perspektiva nastanka i razvoja bioetike otkriva upravo buđenje etičke svesti u novonastalim civilizacijskim okolnostima, u kojima su pretnje od samouništenja postale realnost. Jednako velike su i pretnje od srozavanja čoveka i svega specifično ljudskog u njemu, na običan materijal za eksperimentisanje, manipulisanje, eksploatisanje i uništavanje.

Pored svih otkrića i dostignuća koja su nesumnjivo poboljšala opšti kvalitet življenja, ipak nije moguće osporiti činjenicu da je najveća žrtva naučno-tehničkog poduhvata postao upravo čovek. Ideja bioetike kao jedne nove nauke o preživljavanju ili ideja bioetike kao interdisciplinarnog foruma za rešavanje gorućih etičkih i moralnih pitanja, prouzrokovanih biomedicinskom i uopšte naučno-tehničkom delatnošću ostaju i dalje dva glavna idejna okvira. Oni od samih početaka utiru put bioetičkom poduhvatu, shvaćenom kao civilizacijski odgovor na pretnje od samouništenja i na potpuno tehničko ovladavanje životom. Prvo u oblicima širenja čovekove vlasti nad prirodom, a zatim u sve sofisticiranijim oblicima širenja čovekove vlasti nad drugima, posebno ranjivijim i slabijim čovekom.

U literaturi se termin bioetika pojavio pre četrdesetak godina, tačnije 1970. godine, zaslugom onkologa Potera (Van Rensselaera Pottera). Naziv je prvi upotrebio Jar (Fritz Jahr) 1927. godine. Proširio ga je u upotrebi američki kancerolog Van Rensselaer Potter 1970. godine. Prema Poteru, ponovno uspostavljanje ekološke ravnoteže i zaštitu prirodnih resursa može jamčiti samo nova nauka, koju on naziva biotekom i koju vidi kao „most“ između prirodnih i humanističkih nauka. Postoje mnoge razlike između Jarovog i Poterovog koncepta bioetike. Jar polazi od drugih uticaja i izvora, poput pijeteta, filozofije Emanuela Kanta, Fridriha Švajermahera i budizma. Jar je koncipirao prvenstveno filozofski pojam, dok je Poter pokušao prilagoditi filozofsku podlogu vrlo praktičnoj disciplini. Jar je svoju bioetiku skovao prema bios i ethos, povezujući, dakle, etiku sa životom, a ne sa naukom, kao Poter.

Osim ovih shvatanja, postoje i druga kojima se bliže određuje pojam bioetike. Tako, H. Jurić daje vlastitu definiciju bioetike, kao „otvorenog područja susreta i dijaloga različitih znanosti i djelatnosti, te različitih pristupa i pogleda na svijet, koji se okupljaju radi artikuliranja, diskutiranja i riješavanja etičkih pitanja vezanih za život, za život u cjelini i u svakom od dijelova te cjeline, za život u svim njegovim oblicima, stupnjevima, fazama i pojavnostima“. Kod Čovića, bioetika se definiše kao „pluriperspektivno područje“ koje sabire „moralne perspektive“ i time izlazi iz „skučene uloge nove medicinske etike“, kao i da time postaje „palnetarna etika života“.
W. Reich daje dve različite definicije bioetike, u dva izdanja Encyclopedia of Bioethics. U izdanju iz 1978. godine, definiše bioetiku kao strukturno proučavanje ljudskog ponašanja na polju nauke o životu i brigu za zdravlje, ukoliko je ispitivano u svetlu moralnih vrednosti i načela. U drugom izdanju bioetičke enciklopedije, 1995. godine, Reich proširuje definiciju bioetike: ona je strukturalno proučavanje moralnih dimenzija – uključujući moralno gledanje, odluke, ponašanje i odgovorno držanje – učenje o životu i brizi za zdravlje, primenjujući različite etičke metodologije s interdisciplinarnim pristupom.

Nastanak i širenje bioetike zapravo je budjenje etičke svesti u novonastalim civilizacijskim okolnostima, u kojima su pretnje od samouništenja postale realnost, kao i pretnje od srozavanja čoveka i svega specifično ljudskog u njemu, na običan materijal za eksperimentisanje, manipulisanje i uništavanje. Pred pitanjem o eventualnom izmicanju zdravorazumskoj kontroli nuklearne moći zastaje dah. O mogućnostima kontrole razornog biološkog oružja zastaje pamet. Utoliko se pitanje o sadašnjem preživljavanju čovečanstva nameće sa svom etičkom urgentnošću. Ako se pritom ima na umu činjenica da ispod ideje moći počivaju epohalni problemi povezani s nekontrolisanim iskorišćavanjem prirodnih bogatstava, s uništavanjem čitavog ekosastava, sa svakodnevnim istrebljivanjem živih vrsta, s već danas nesagledivim posledicama od neumerenog zagađivanja prirode i okoline, dakle atmosfere, hidrosfere, geosfere i biosfere, onda postaje jasno da ideju o preživljavanju čovečanstva u sadašnjosti nije moguće odvojiti od preživljavanja čovečanstva u budućnosti. Ta sudbonosna pitanja u njihovom širokom spektru, od biomedicinskih do ekoloških i opštecivilizacijskih, moguće je uočiti u vidokrugu pojedinih naučnih disciplina ili pak u vannaučnim područjima. Međutim, mnogostrukost njihovog aspekta moguće je celovito sagledati samo u zajedničkom integrisanom horizontu, u kome sa svojim posebnim perspektivama ulaze razne discipline (teologija, filozofija, medicina, ekologija, itd.). Utoliko bioetiku treba shvatiti kao integrativnu disciplinu, u koju ravnopravno ulaze najrazličitije perspektive, da bi se u njihovoj interakciji i dijalogu o konkretnim problemima, uspostavio zajednički horizont njihovog svestranog sagledavanja i rešavanja.

Nakon nastanka bioetike, došlo je do njenog brzog širenja: osnivanje centara bioetike po čitavom svetu i pojavljivanjem, u razmaku od desetak godina, dve Enciklopedije bioetike (1978. i 1995. godine). U sklopu 1. Bioetickog foruma za jugoistočnu Evropu, koji je održan u maju 2005. godine na Malom Lošinju, pokrenuta je inicijativa za održavanje prvog bioetičkog simpozijuma u BiH, te za osnivanje bioetičkog društva u Bosni i Hercegovini, kakva postoje u većini evropskih zemalja. Franjevačka teologija prihvatila je organizovanje međunarodnog bioetičkog simpozijuma. Ideju je podržao FONDEKO (Udruženje za podsticanje održivog razvoja i kvaliteta života). U istom je krugu prihvaćena i podupirana inicijativa za osnivanje Bioetičkog društva u BiH. Ono je i osnovano 01. aprila 2006. godine, drugog dana održavanja prvog međunarodnog bioetičkog simpozijuma u BiH.

Bioetika ne može sve. Možda čak ne može ni mnogo i bilo bi potpuno pogrešno imati od nje takva očekivanja. Međutim, bioetika, prvenstveno integrativna, svojom metodologijom nas može učiti da postoji i drugačiji pogled, ponekad i suprotan. Možda je bavljenje bioetikom kupovanje vremena, dok ne budemo imali univerzalne naučne odgovore na ključna pitanja. Međutim, nije isključeno ni da je bioetički diskurs nužno propitivanje suštine čoveka i društva, koja nema i neće imati univerzalnog odgovora. „Bataliti se“ bioetike, međutim, bilo bi više nego pogrešno. Bez imalo namere da prejudiciramo puteve razvitka bioetike i njenu sudbinu, kako o tome piše A. Muzur, naglašavajući reči I. Andrića: „Sve su Drine ovog svijeta krive; nikada se one neće moći sve ni potpuno ispraviti; nikada ne smijemo prestati da ih ispravljamo“.

Aleksandar Mihajlović

0