Koncesija kao vid unutardržavnog, ali sve više i međudržavnog poslovanja biva učestalija. Proporcije i perspektive ove oblasti postaju ne samo pitanje od kolosalnog ekonomskog, već i pitanje od značajnog političkog uticaja. Sve ove okolnosti znatno usložnjavaju pravne odnose koji regulišu koncesionu delatnost. Srbija ima pozamašnu tradiciju kada govorimo o koncesionoj aktivnosti države. Nema razloga da se sa time ne nastavi, najpre, iz ekonomskih razloga. No, od suštinske je važnosti da se pravna procedura poštuje i da proces protekne otvoreno i na uvid javnosti.

Smatra se da je koncesija nastala u srednjem veku u zapadnoj Evropi. U našoj zemlji, institut koncesije prešao je trnovit put, pogotovo u vreme socijalizma, mada, tada je ovaj vid poslovanja države bio u nemilosti većine socijalističkih političkih sistema. Danas, koncesiju, koja je bila veoma zastupljena u Kraljevini, uređuje Zakon o koncesijama iz 2003. godine. Ona biva sve aktuelnija u svetu koji postaje ekonomski i politički sve povezaniji, a imajući to u vidu, izložićemo opšte osobenosti koncesije, ali u vidu pravne tekovine.

Zakon o koncesijama Republike Srbije objedinjuje i materijalna i procesna pravila iz ove oblasti, što je i bila opravdana namera zakonodavca, jer je bitno imati pregledan i efikasan zakon tamo gde protiče veliki novac. Predlog za koncesiju podnosi se Vladi. Podnosi ga nadležno ministarstvo, ali i nadležni organ autonomne pokrajine, kao i jedinica lokalne samouprave, ako se objekt koncesije nalazi na njenoj teritoriji. Vlada odlučuje o koncesiji putem koncesionog akta. Samim tim, akt ima veću pravnu snagu od ugovora koji predstavlja operacionalizaciju akta. Međutim, ukoliko predmet koncesije ima preveliki ili strateški značaj za Republiku, Vlada će ovaj predlog proslediti Narodnoj skupštini na dalje razmatranje i, najposle, na glasanje. Koncesioni akt objavljuje se u „Službenom glasniku Republike Srbije“, i on mora biti veoma sadržajan. Mora sadržati najiscrpnije informacije o vrsti i elementima koncesije, teritoriji na kojoj se koncesija predviđa, uslovima tendera, tenderskoj dokumentaciji itd. Stoga, jasno je kako je, makar načelno, proces koncesije prožet načelom transparentnosti. Digresije radi, srpsko zakonodavstvo bez potrebe koristi strani termin da objasni pojam dostupnosti informacija javnosti, jer, umesto transparentnosti, mi bismo mogli upotrebiti – verujem mnogo lepšu, a svakako domaću reč – prozračnost. Sprovodi se javni tender kojim rukovodi nadležni ministar, s tim što je propisano da tendersku komisiju čine kvalifikovani pojedinci. Odluku o određivanju koncesionara donosi Vlada nakon 30. dana po izdavanju koncesionog akta. Izuzetno, Vlada može pokriti javni tender velom tajni. To će (načelno) biti u poslovima koji imaju veze sa nacionalnom odbranom i koji su sami po sebi vrlo osetljivi sa aspekta bezbednosti države. Mišljenja sam da je načelo prozračnosti izostalo u koncesionoj praksi države u mnogo više slučajeva nego što je bilo predviđeno, to jest, smatram da je ta mogućnost, motivisana pre svega razlozima sigurnosti građana, grubo zloupotrebljavana. Nakon odluke republičke Vlade (bitno je naglasiti republičke usled sve većeg pokušaja uzurpacije vlasti od strane pokrajinske – vojvođanske vlade, jer samo republička Vlada ima pravo odlučivanja o koncesijama), pristupa se potpisivanju koncesionog ugovora između koncedenta-država i koncesionara.

Koncesionar može biti kako domaće tako i strano lice. Recimo, odlukama Berlinskog kongresa, osim što je Srbija imala primiti finansijski dug Turske u izvesnoj meri, isto tako, naša je država bila obavezna izgraditi međunarodnu prugu na svojoj teritoriji, a taj poduhvat morala je dati Francuskoj u koncesiju. Docnije, Borski rudnik, bio je takođe pod pravnim režimom koncesije (strano pravno lice) dok ne beše nacionalizovan od strane komunista, uz određenu odštetu koja je strancima uredno plaćena.

Ugovor o koncesiji zaključuje se u pismenoj formi. Njime se uređuju sva pitanja koja su od važnosti za koncesiju. Pomenućemo koncesionu naknadu koju koncesionar plaća državi, ali i način i merodavno pravo za rešavanje eventualnih sporova. U slučaju da je koncesionar strano lice, Zakon ostavlja na mogućnost ugovornim stranama da u slučaju neslaganja predvide i nadležnost inostranog pravosudnog tela (sudska arbitraža). Rečju, ugovorom strane uređuju sva pitanja koja smatraju bitnim dok god su u okviru koncesionog akta, i šire, dok god ne napuštaju okvir Zakona o koncesijama. U ime koncesionara država može izvršiti delimičnu ili potpunu eksproprijaciju nekog zemljišta ili objekta, no ukoliko do toga ne dođe, a postoji ekonomsko-pravni interes u tom pogledu, koncesionar može zatražiti nadoknadu štete. Inače, „eksproprijacija“ je još jedna strana (francuska) reč koja je osvojila srpski pravnički jezik. Za time nije bilo potrebe jer mi imamo lepšu, a naučno gledano, podjednako preciznu reč. To će biti „izvlašćenje“. Koncesioni odnos da se vremenom prekinuti, ako se za takvu mogućnost stvore potrebne okolnosti. Ipak, Zakon nalaže da se odmah, kada se takve okolnosti povuku (vanredno stanje, nepogode, rat), nastavi sa koncesionom delatnošću. Što koncesionar nađe od kulturnog, istorijskog ili arheološkog blaga na ili u zemlji on će to svakako ustupiti državi, i to bez naknade. Koncesioni ugovorni odnos prestaje: prestankom ugovora, otkupom, stečajem ili likvidacijom koncesionog preduzeća, koncesionim aktom donetim u cilju javnog interesa i na još mnoge načine. Imajući u vidu prilike u našoj državi, tako ogrezloj u korupciji i praktično nemoćnoj pred ovim sistemskim problemom, pomenućemo još jedan vid prestanka ugovora o koncesiji. To će biti onda kada je donesena pravosudna presuda kojom je utvrđeno protivpravno postupanje prilikom zaključivanja ugovora o koncesiji ili tokom pregovora kojim je ostvaren nepobitan uticaj u smislu izbora konkretnog koncesionara.

Primetili smo da duša tvori prijatan osećaj kada se osvrćemo na jedinstvene ili retke, a lepe tekovine našeg prava, kao u slučaju pravničkog jezika (izvlašćenje, prozračnost). Zato, pomenućemo još jedno od zakonskih rešenja-mogućnosti koje mnogi drugi pravni sistemi čak i ne poznaju. Radi se o koncesionom preduzeću. Koncesionaru je dato na volju da zbog efikasnijeg obavljanja koncesione delatnosti osnuje posebno koncesiono preduzeće. Ovo preduzeće osniva se sa sedištem u Republici Srbiji, osim ako koncesionar već nema registrovano preduzeće, a forma preduzeća može biti ili društvo sa ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo.

Naposletku, oblast koncesija reguliše i međunarodno pravo. Recimo ponešto i o tome. Dve su konvencije od značaja:

Vašingtonska konvencija – nalaže da se eventualni spor između država ugovornica iznese pred Međunarodni sud pravde, a da se eventualni spor između države i stranih fizičkih i pravnih lica iznese pred Komisiju za posredovanje i Arbitražni sud koji o ovim pitanjima rešavaju u okviru Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova.

Konvencija (MIGA). Cilj ove konvencije jeste da osigura investicije od neuobičajenih rizika koji su, moramo priznati, u vreme učestalih unutarpolitičkih i međunarodnih nemira i više nego učestali.

Navešćemo uslove garancija koje ova, „Seulska konvenciija“ pruža:

1. Transfer valuta;

2. Eksproprijacija i slične mere;

3. Kršenje ugovora;

4. Rat i građanski nemiri.

Razume se, propusti vlada država koje su pristupile konvenciji neće se tolerisati, insistira se na zakonitosti (pacta sund servandum) uz opravdane izuzetke, kao i na savesnosti. Članice ove konvencije upravo su i glavni finansijeri, iz čijih priloga se obeštećuju oštećene ugovorne strane. Savezna Federativna Republika Jugoslavija pristupila je obema konvencijama.

Koncesija kao vid unutardržavnog, ali sve više i međudržavnog poslovanja biva učestalija. Proporcije i perspektive ove oblasti postaju ne samo pitanje od kolosalnog ekonomskog, već i pitanje od značajnog političkog uticaja. Sve ove okolnosti znatno usložnjavaju pravne odnose koji regulišu koncesionu delatnost. Srbija ima pozamašnu tradiciju kada govorimo o koncesionoj aktivnosti države.  Nema razloga da se sa time ne nastavi, najpre, iz ekonomskih razloga. No, od suštinske je važnosti da se pravna procedura poštuje i da proces protekne otvoreno i na uvid javnosti.

 

Uroš Vukanović, dipl. pravnik

0