Brak je mogao prestati zbog određenih činjenica i okolnosti, bez volje bračnih drugova, a i delom po njihovoj volji. Razlozi prestanka braka su: smrt bračnog druga, capitis deminutio, naknadna pojava bračne smetnje i razvod (divortium).

Smrt bračnog druga

Smrt jednog ili oboje bračnih drugova dovodi do prestanka braka. Preživeli drug mogao je stupiti u drugi brak, pri čemu se od supruge tražilo da to učini nakon isteka određenog vremena (tempus lugendi).

Capitis deminutio

Capitis deminutio maxima, uz gubitak pravne sposobnosti, dovodio je do prestanaka braka. Pad u ropstvo imao je iste posledice.

U pitanju capitis deminutio media, gubitka građanstva, brak je takođe prestajao. Capitis deminutio minima mogla je dovesti do prestanka braka, kad se radilo o braku cum manu, jer je njome prestajala agnatska veza. Kada je brak sine manu postao pravilo, capitis deminutio minima nije imala uticaj na brak.

Naknadna pojava bračne smetnje

Prestanak braka mogao je nastati i naknadnom pojavom bračne smetnje. Tako bi u slučaju kad svekar adoptira snahu brak prestao.

Razvod (divortium)

Po volji jednog ili obeju drugova brak bi prestao razvodom (divortium). U Rimu je vladalo načelo o slobodi razvoda braka, za razvod nisu zahtevani određeni zakonski razlozi i nije bila potrebna intervencija suda.

Razvod je akt koji su preduzimale same stranke. Stav rimskog prava bio je da je brak samo socijalna pojava, koja se sastojala od faktičke zajednice života i odgovarajuće volje bračnih drugova. U vezi s razvodom treba razlikovati brak cum manu i brak sine manu. Budući da je supruga u starom cum manu braku bila pod vlašću muža, ona sama nije mogla odlučivati o razvodu. To je pravo imao jedino muž ili njegov pater familias.

U braku sine manu mogli su se s pravom na razvod koristiti jednako i muž i žena, ali i njihovi pater familiasi, a tokom vremena, samo zainteresovani bračni drugovi su mogli razvesti brak.

Način razvoda braka

Brak cum manu, sklopljen u formalnom obliku, razvodio se po načelima starog rimskog prava, aktom suprotnom činu sklapanja, tako je confarreatio prestajala u obliku diferreatio.

Brak sklopljen u obliku coemptio prestajao je suprotnim pravnim poslom, remancipatio. Usus brak koji je doveo do muževe vlasti prestajao je stvarnim prekidanjem bračne zajednice po nalogu muža.

Za razvod sine manu braka bila je dovoljna jednostrana izjava o razvodu (repudium), usmena, pismena, upućena preko glasnika ili faktikono prekidanje bračne zajednice.

Razvodi brakova učestali su pred kraj Republike, a poseban društveni problem postao je pad nataliteta. Posebno mesto zauzimaju mere koje je preduzeo Avgust da bi popravio moralne prilike, sprečio neopravdane razvode brakova i podstaknuo veći natalitet. Doneto je više propisa, od kojih su neki svrstani u grupu bračnih smetnji i zapostavljanja, a neki u stimulisanje i privilegovanje izvesnih krugova građana.

Sa Lex Iulia de adulteriis pokušao je uvesti red kod razvoda. Uvedeno je kažnjavanje preljuba i zabranjeno sklapanje braka između preljubnika. U ovom zakonu bilo je propisano da se repudium može najaviti preko oslobođenika, odnosno u pismenom obliku sa 7 svedoka.

Lex Iulia de maritandis ordinibus i Lex Iulia et Papia Popaea odnosila su se posredno ili neposredno samo na bračno pravo. Prema Lex lulia et Papia Popaea muškarci su morali da stupe u brak u vremenu od 25. do 60. godine života, a žene od 20. do 50. godine života. Određeno je da osobe u braku moraju imati decu. Muškarci su morali imati barem jedno dete, dok žena koja je rođena slobodna troje, a oslobođenica četvoro dece. Osobe koje nisu udovoljavale tim zahtevima, ostale neoženjene (caelebs) ili bez dece (orbus) bile su zapostavljene.

Nakon prihvatanja Hrišćanstva, hrišćanski carevi postklasičnog doba, uvodili su brakorazvodne razloge na temelju kojih bi brak mogao opravdano prestati (teška ili infamna dela, nečastan život, nebriga za porodicu).

Međutim, tradicija o razvodu braka je bila suviše jaka pa ni ti carevi nisu mogli zabraniti razvode, pa je razvod valjan, čak i kad za to nije bilo nikakvih razloga, ali su lica koja su se bez razloga razvela stizale određene štetne posledice, imovinskopravne prirode, te zabrana sklapanja novog braka, krivična sankcija.

Po Justinijanovom pravu, razvod braka nije bio zabranjen, ali bračnog druga koji bi bez razloga razveo brak, zatim onog koji je skrivio opravdani razvod, stizale su lične kazne i imovinskopravne posledice (doživotno zatvaranje preljubnice u samostan, gubitak miraza, donacija).

 

Razlozi za razvod braka

 

Po klasifikaciji razloga za razvod braka, u Justinijanovom pravu mogle su postojati 4 vrste razvoda:

a)         Divortium ex iusta causa – opravdani razvod, kada je uzrok krivice druge strane, npr. preljuba žene;

b)         Divortium sine causa – kad nema opravdanih razloga za razvod;

c)         Divortium mutuo consensu – razvod na temelju saglasnosti oba supružnika;

d)         Divortium bona gratia – razlozi razvoda koji se ne mogu nikome pripisati u krivicu, npr. zavet čistoće.

 

Aleksandar Mihajlović

Izvori:

Puhan, I., Rimsko pravo, Beograd, 1978.

Stanojević, O., Rimsko pravo, Beograd, 2008.

Stojčević, D., Rimsko privatno pravo, Beograd, 1983.

 

0