Naftni šok predstavlja poremećaj koji je izazvan povećanjem cene nafte po barelu (1 barel nafte ≈ 158,99 litara). Značaj nafte u proizvodnji, svako povećanje cene sirove nafte pogađa i celokupnu ekonomiju, kako nacionalnu, tako i ekonomiju na svetskom nivou. Ovakvi poremećaju posebno pogađaju industrijske zemlje, jer njihova proizvodnja posebno zavisi od ovog fosilnog goriva. U 20. veku desila su se dva značajna poskupljenja cene sirove nafte, zbog ponude koja nije mogla da zadovolji postojeću tražnju za naftom. Prvi naftni šok se desio 1973. godine,a drugi na prelazu iz 1979. u 1980.

Kada govorimo o naftnim šokovima, ne smemo izostaviti Udruženje proizvođačkih zemalja OPEC i Sporazim iz Teherana (1971.)

OPEC (Organization of Petroleum Exporting Countries) je stalna, intervladina organizacija zemalja izvoznica nafte. Osnovana je 1960. godine na konferenciji u Bagdadu, kako bi se objedinile politika proizvodnje i izvoza nafte. Njeno sedište se danas nalazi u Beču. Osnovni cilj ove organizacije je da se stekne bolja pozicija u odnosu na velike naftne kompanije, ali i u preraspodeli profita od nafte između naftnih kompanija i zemalja proizvođača.

Sporazim iz Teherana potpisan je 14. februara 1971. godine između 23 naftne kompanije i 6 od 10 zemalja članica OPEC-a. Ovim Sporazumom je dogovoren porast cene sirove nafte po barelu sa 1.80 $ na 2.15$ uz to da ona ostane na tom nivou do 1975. godine i da se može prilagođavati stopi inflacije.

Uzrok koji je doveo do naftnog šoka je, kako smatra veći broj ekonomista, embargo koji su zemlje članice OPEC-a uvele SAD-u i zemljama zapadne Evrope (prvobitno je to bila samo Holandija). Embargo je, najjednostavnije rečeno, zabrana izvoza  robe (u ovom slučaju nafte) u određene zemlje, što bi u tim zemljama dovodi do pogoršanja ekonomske situacije.

Embargo je uveden 1973. godine, nakon što su zemlje članice OPEC-a donele jednostranu odluku o povećanju cene nafte, čime su povredile Sporazum iz Teherana. Osim toga, one su donele odluku i o smanjenju proizvodnje nafte za 5%, što je bio dodatni udar na ponudu nafte, a samim tim i na cenu. Iako nije trajao duže od godinu dana, bio je dovoljan da ove zemlje shvate svoju snagu i da nastave da diktiraju uslove na tržištu nafte.

Kao posledica uvođenja embarga, kao i smanjenja proizvodnje, došlo je do porasta cene nafte sa 2.60$ po barelu na preko 10$. Imajući u vidu ovaj trend porasta, do kraja ove decenije cena sirove nafte je dostigla čak 40$ po barelu. Posebno je na ovaj porast cene uticala sama svest potrošača nafte. Upravo su mere samih država uvoznica nafte kao i reakcije kupaca dovele do nestašica nafte, više nego sam embargo.

Kratkoročno posmatrano, naftna kriza je dovela do kratkoročnih nestašica. Dugoročno posmatrano posledice su znatno ozbiljnije. Došlo je do porasta cene nafte, što je sa jedne strane poboljšalo i učvrstilo položaj zemalja izvoznica i proizvođača nafte,a sa druge strane je pogoršalo položaj zemalja uvoznica nafte. Zemlje uvoznice nafte su zbog poskupljenja nafte došle u stanje značajnih budžetskih deficita, jer su jedino tako mogle da finansiraju povećane troškove uvoza nafte. Zbog porasta cene nafte, ali i zbog nestašice počinju da se razvijaju alternativni izvori energije, kao što je biodizel i strategije boljeg korišćenja energije, kao što su novi (viši) standardi građenja ili proizvodnja automobila manje potrošnje.

Izvori: Dr Miloš Todorović, Dr Ivan Marković, MEĐUNARODNA EKONOMIJA, Ekonomski fakultet Niš, 2013. sr.wikipedia.org

Danica Savić

0