Mitovi su tradicionalne priče koje pokušavaju da daju smisao svetu. Oni često uključuju neka osnovna verovanja o životu, društvu i o tome kakve su uloge žene i muškarci imali u kulturi. Činjenica  da su ove priče postale tradicionalne i da su se prenosile sa kolena na koleno pokazuju da su one igrale važnu ulogu u prenošenju kulturoloških stavova. Za Grke, Hesiodova „Teogonija“ je bilo veoma važno delo jer im je dalo katalog njihovih bogova i objašnjavalo detalje stvaranja svakog boga i njegovog potomstva. Najvažniji u „Teogoniji“ je mit o Prometeju, koji objašnjava kako su nekada bogovi i ljudi živeli srećno zajedno i kako su polja davala hranu bez potrebe da se obrađuju. To je bilo Zlatno doba u kome su ljudi ziveli srećno i bez poteškoća. Međutim, Prometej je naljutio bogove. Kao kaznu, Zevs je poslao ženu po imenu Pandora. Samo ime Pandora znači „od svih obdarena“. Tako je, prema legendi, stvorena prva žena dostojna svakog divljenja.

Prelepu i zanosnu Pandoru Hermes je spustio na Zemlju i odveo je mladom Epimeteju, Prometejevom bratu, da mu je preda zajedno sa zlatnom ukrašenom kutijom koja je predstavljala Zevsov dar. Iako je Prometej Epimeteja još ranije savetovao da nipošto ne prima darove od bogova, Epimetej je videvši prekrasnu Pandoru i zlatnu kutiju u njenim rukama, zaboravio na dato obećanje jer nije mogao odoleti iskušenju. Primio je Zevsov dar, a sa njim i veliku nesreću-za sebe i za ceo ljudski rod. Kada je Pandora otvorila zlatnu kutiju da znatiželjnom i nestrpljivom Epimeteju pokaže božanske darove, iz nje je izletelo mnoštvo zla i nesreća, razmilevši se munjevitom brzinom po celom svetu. Mnoge nevolje odjednom su napale ljude, koji su dotad živeli srećno. Na dnu kutije ostala je zatvorena samo slepa nada. Jedino ona nije mogla izaći jer je, na znak gromovnika, Pandora brzo zatvorila poklopac. Pandora je izazvala iznenadan kraj Zlatnog doba otvaranjem kutije iz koje su izašle sve nevolje u čovečanstvo. Jedino je Nada ostala u kutiji, i nije odletela odatle.

Zbog svoje slučajne uloge u Zevsovoj osveti ljudima Pandora je kasnije postala simbol nesreće uopšte, a izraz „Pandorina kutija“ upotrebljava se danas najčešće kao slikovit naziv za „izvor svakog zla“ ili „dar koji uzrokuje nevolje i svadje“. Da li je sve zapravo onako kako izgleda? Nad pričom o Pandori zbunjivali su se najeminentniji filozofi čovečanstva pa čak i Šopenhauer i Niče koji su priznavali da im je mit, iz kojeg su kasnije izvlačili pesimistične poruke, prilično nejasan.

John William Waterhouse – Pandora (1896)

John William Waterhouse – Pandora (1896)

 

Na početku svog tumačenja mita ja ću najpre postaviti pitanje: Šta je u kutiji koju je Pandora otvorila? Da li je unutra dobro ili zlo, i odakle onda nada tamo ako nadu smatramo dobrim? Mit nije stvoren da bi proizveo nečije razumevanje ili pobudio intelektualnu reakciju, već da bi naterao intuiciju da reaguje. Uz pomoć intuicije, mit nam može pokazati svoje pravo značenje. Kutija zapravo jasno predstavlja svet koji mi svakodnevno opažamo. Opažaj je sam po sebi izvan svake emocije koju doživljavamo. Ma koliko kopali po opažajnim slikama nećemo nigde na njima spolja naći ljudsku patnju i bol. Patnja je skrivena. Nje nema na slikama. Da bismo je našli potrebno je napustiti opažanje slika, i subjektivno doživeti bol. Time smo „otvorili našu Pandorinu kutiju“. Kada bi postojao čovek koji nikada u životu nije imao nikakvih osećaja, već samo opažaje spoljašnjeg sveta, on bi proživeo život bogova. Bez ikakve patnje, ali i bez ikakvog zadovoljstva. Pandora nije žena koja je prouzrokovala zlo otvorivši kutiju. Kutiju svako od nas otvara svakog trena. Kada god sa objektivnog opažajnog sveta skrenemo pažnju na svoje subjektivne osećaje mi smo „otvorili kutiju“. Ljudska priroda nalaže otvaranje naše ‘’kutije’’. To je ona čar koja nas čini živima.

Zadovoljstvo i patnja su korelati, bez jednog drugo nije moguće i jedno drugo ne isključuju. Jasno je da ljudi ne žele da pate, ali ukoliko patnja ne bi bila ljudska, ne bismo ni znali šta je zadovoljstvo. Isto se odnosi i na dobro i zlo, ni oni ne mogu jedno bez drugoga. U Pandorinoj kutiji bilo je zaključano kako dobro, tako i zlo. Oni idu u paru. A nadu, koja je ostala, možemo shvatiti kao dobar podsetnik da uvek postoji ‘’svetlo na kraju tunela’’. Opisano tumačenje ovog mita pomaže nam da se ne bojimo bola i oslobodimo strahova. Suprotnosti upravo postoje da bi nas naterale na razmišljanje i najzad dovele do saznanja da, iako nismo besmrtni, posedujemo potencijale i snagu da proživimo život i da nam nijedno ljudsko osećanje ne bude strano.

 

Ivana Petrović

1