Eutanazija  je naziv za praksu izazivanja nečije smrti na što ugodniji ili bezbolniji način, odnosno da bi se prekinuli nepodnošljivi bolovi ili patnje.

 

Postoje dve osnovne klasifikacije eutanazije.

Prva se temelji na tome da li osoba nad kojom se vrši eutanazija daje svoj pristanak za to:

  • Voljnu  eutanaziju – kada sama osoba koja želi eutanaziju smatra da je njen život nedostojan življenja;
  • Nevoljnu   eutanaziju – kada osoba nije u stanju da odluči da li želi eutanaziju ili ne;
  • Eutanaziju protiv nečije volje – kada se volja osobe uopšte ne uzima u obzir.

Druga važna podela eutanazije je s obzirom na metode izvršenja:

  • Pasivnu eutanaziju – koja se svodi na nepružanje oblika medicinske pomoći koja bi pacijentu produžila život;
  • Aktivnu eutanaziju – u kojoj se nad osobom primenjuju razne mehaničke metode ili hemijski agensi (otrovi) u svrhu što bržeg izazivanja smrti.

.

Treba napraviti razliku između eutanazije i potpomognutog ubistva. Eutanazija predstavlja čin prekidanja nečijeg života od strane lekara, a potpomognuto samoubistvo je kada lekar obezbeđuje sredstvo kojim će osoba sama izvrštiti samoubistvo. U prvom slučaju uloga lekara je aktivna, a u drugom je pasivna.

Eutanazija u Srbiji nije prihvatljiva, ali se razmišlja o unapred datoj pisanoj želji pacijenta da li u slučaju potrebe želi reanimaciju i stavljanje na aparate.

U Srbiji nije dozvoljena eutanazija, ubistvo iz milosrđa ili samilosti, jer omogućavanje lake i bezbolne smrti neizlečivim bolesnicima, koji trpe neizdržive bolove, većina pravnih sistema smatra ubistvom.Svi podležu krivičnoj odgovornosti ukoliko su uslišili zahtev žrtve i usmrtili je. Razlika je jedino u dužini kazne. Ukoliko, naime, žrtva nije ostavila nikakav pismeni zahtev, odnosno testament i ukoliko ne postoji lekarska dokumentacija kao dokaz o težini bolesti, onda je predviđena maksimalna kazna za ovo delo, a ukoliko sve to postoji onda je predviđena minimalna kazna. U svakom slučaju, to je krivično delo.

U Evropi, ipak, ima nekoliko zemalja u kojima doktor može zakonski da odluči da ne produži pacijentov život ili da izda lekove koji ublažavaju bol čak i kada skraćuju život pacijenta.

Novina je da je Belgija postala prva zemlja na svetu koja je dozvolila eutanaziju bez obzira na godine, jer je belgijski parlament velikom većinom glasova nedavno odobrio proširenje Zakona o eutanaziji i na mlađe od 18 godina. Činjenica je da su Holandija i Belgija jedine države koje su legalizovale takozvanu „aktivnu eutanaziju”, u kojoj se primenjuju različite mehaničke metode ili hemijske supstance radi što bržeg izazivanja smrti. U Holandiji je po propisima eutanazija dozvoljena za starije od 12 godina.

Prema zakonu iz 2005. godine, u Francuskoj je, u određenim slučajevima, dozvoljena neka vrsta eutanazije, tako što se pacijentu prekida terapija, ali lekari ne smeju da sprovode aktivnu eutanaziju.

U Luksemburgu je eutanazija zabranjena za maloletnike, dok je u Švajcarskoj na snazi direktna eutanazija, što znači da lekar može pacijentu da odredi smrtonosnu dozu nekog leka, ali taj lek pacijent mora sam da uzme. U skandinavskim zemljama propisi govore da, na primer, u Norveškoj, doktor može da odluči da prekine terapiju pacijentu ako to zatraži bolesnik na samrti ili članovi njegove porodice, u slučaju da on nije u stanju da komunicira, dok u susednoj Danskoj, osoba može da ima „medicinski testament”, koji lekari moraju da poštuju.

Podaci pokazuju da se u Nemačkoj toleriše pasivna eutanazija, odnosno mogućnost da lekar prekine terapiju, ali samo ako pacijent to želi i jasno stavi do znanja, a u Velikoj Britaniji je zvanično zabranjena iako lekar bolesniku koji umire može da da jaku dozu morfijuma, što se pravda ciljem lekara da otkloni bol.

U obližnjoj Grčkoj i Rumuniji eutanazija je strogo zabranjena i propisana je kazna do 7 godina zatvora ako se neki doktor ogluši o zakon, dok u Poljskoj i Irskoj može da bude osuđen na zatvor od 5 do 14 godina.


Vanja Švetska

 

Izvori: politika.rs, mondo.rs, danas.rs, wikipedia.org

 

0