U teoriji građanskog prava, koje u suštini predstavlja neposrednu nadgradnju na robnonovčanim odnosima, a obligaciono pravo je njegov deo,  ugovor se određuje kao saglasna izjava volja dva ili više lica, upravljena na postizanje određenog cilja. Otuda se, u nastavku objašnjenja ovog pravnog akta, kao uslovi za njegov nastanak navode: saglasnost volja, predmet, kauza (osnov) i ostali uslovi za zaključenje ugovora. Saglasnost izjavljenih volja (podudaranje) je neophodan uslov za zaključenje ugovora, ali ne mora biti dovoljan, potrebno je da je dozvoljen i moguć predmet, osnov i nekad ako je potrebna posebna forma ugovora. Pregovori su priprema za stvaranje ugovora. To su sve radnje koje prethode postizanju saglasnosti volja. Kada se postigne saglasnost volja o bitnim elementima ugovora, možemo reći da je nastao ugovor. Pregovori ne obavezuju i svaka strana ih može raskinuti kad hoće, jedino će odgovarati (za štetu nastalu vođenjem pregovora) ona strana koja je vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor ili je imala nameru pa odustala bez osnovanog razloga. Ugovor je zaključen onog časa kada ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu. Ponuda jedne strane je konačni predlog, određenom licu, sa namerom zaključenja ugovora (animus contrahendi), koji sadrži sve bitne elemente ugovora, tako da bi se njegovim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor. Ako je za ugovor potrebna određena forma, onda i ponuda mora biti u toj formi. Objektivno, bitni elementi ugovora su sadržani u zakonu, definisani su za pojedinačne vrste ugovora. Subjektivno, bitni elementi ugovora su oni koje jedna strana diže na nivo bitnih. Sporedne tačke – ako ih ugovarači nisu sami utvrdili – može ih odrediti sud (vodeći računa o prethodnim pregovorima). Ponuda se razlikuje od drugih izjava volje po svome dejstvu – jedino je ponuda podobna da prihvatanjem bude pretvorena u ugovor. Ponude mogu biti opozive (do prihvatanja) i neopozive (obavezujuće). Imperativne norme su predviđene u zakonu i stranke ih ne mogu menjati, za razliku od dispozitivnih normi, koje su zakonska pravila, koja stranke mogu izmeniti i suprotno predvideti. Neposredno prihvatanje ponude je: izrično, potpisivanjem pismena, opšteusvojenim znacima. Posredno prihvatanje ponude se vrši konkludentnim radnjama. Konkludentne radnje nisu neposredna izjava volje, ali se može posredno, sa sigurnošću, s obzirom na okolnosti, izvesti zaključak da lice njima izražava volju. Po pravilu, ćutanje ponuđenog nije znak prihvatanja. Izuzetak je predviđen kad je ponuđeni u stalnoj poslovnoj vezi s ponudiocem, u pogledu određene robe. Potrebno je da obe strane izjave volju. Takođe, neodgovaranje nije znak prihvatanja (npr. ako poslatu stvar ne vrati u određenom roku).

Na prvi pogled, u sistemu opšteg prava ugovor se shvata kao u srpskom pravu. U njemu je ugovor „sporazum koji je pravom priznat ili zaštićen, stvarajući prava ili obaveze za svoje strane“. Ova definicija je slična srpskim uobičajenim definicijama ugovora. Tako je, po Jakovu Radišiću, ugovor razmena saglasnih izjava volje između dva ili više lica, kojom se zasniva, menja ili ukida određeni pravni (obligacioni) odnos. „Saglasnost volja“ u srpskim definicijama je, u stvari, „sporazum“ u common law definicijama, a „pravni odnos“ u srpskim definicijama su „prava i obaveze“ ugovornika u anglosaksonskim definicijama. Međutim, bitna razlika između srpskog i common law shvatanja ugovora je u vrsti sporazuma, koji uživa zaštitu objektivnog prava. Sistem opšteg prava kao ugovore priznaje i štiti samo sporazume, kojim se svaki ugovornik obavezuje na određenu činidbu (radnju). Otuda, sporazumi kojim se samo jedna strana obavezuje da preduzme određenu radnju, a druga ne, nisu ugovori i ne uživaju pravnu zaštitu (na primer, poklon). To je uže shvatanje od našeg prava, gde svaki sporazum, kojim se makar jedna strana obavezuje da preduzme pravno dopuštenu radnju, jeste ugovor i time je pravno zaštićen. To praktično znači da englesko i druga angloamerička prava za ugovore priznaju samo sporazume u kojim se svaka strana obavezuje da izvrši neku činidbu (da pruži naknadu, protivčinidbu, uzvratnu radnju) za korist, koju od druge prima. Uslovno rečeno, „opšte pravo“ za ugovore priznaje samo sporazume, koji se u srpskom pravu smatraju dvostranim i teretnim, jer stvaraju obaveze za obe strane. Jednostrano obavezni sporazumi, koji stvaraju obaveze samo za jednu stranu, nisu ugovori u „opštem pravu“, dok u srpskom jesu. Alan Farnsvort (Allan Farnsworth), uvaženi američki profesor prava, ističe da pravo postavlja dva ograničenja, kojim se sužava pravni pojam ugovora u odnosu na sporazum (obećanje). Prvo, ugovor se ograničava samo na obećanje koje je po pravu punovažno, što načelno znači da mora da ima za predmet razmenu vrednosti između ugovornika. Drugo, ugovor je ograničen samo na obećanja koja se odnose samo na buduće ponašanje (radnje) ugovornika. Gotovinska prodaja (plaćanje cene za stvar koju kupac istovremeno uzima od prodavca) ili trampa (istovremena razmena stvari) ne sadrži obećanje buduće radnje, jer ju je svaki ugovornik već izvršio, te nije ni ugovor. Za razliku od toga, pravne radnje gotovinske prodaje i razmene, u srpskom pravu nesumnjivo jesu ugovori i uživaju pravnu zaštitu (na primer, za slučaj pravnih ili fizičkih mana ispunjenja).

 

Aleksandar Mihajlović

Literatura:

Antić, O., Obligaciono pravo, Službrni glasnik, Beograd, 2008.

Jovanović, N, „Pojam ugovora u anglosaksonskom pravu“, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, godina LVI, 1/2008, str. 63-88.

(http://www.ius.bg.ac.rs/Anali/A2008-1/Anali%202008-1%20str%20063-088.pdf.)

 

 

0