Iako Zakon o obligacionim odnosima (ZOO) ne reguliše ugovor o poklonu, on se punovažno zaključuje, a problemi koji nastaju u praksi iziskuju da sudovi i dalje primenjuju pravna pravila bivših građanskih zakonika. Bez obzira na to što zakonom nisu regulisani, ugovori o poklonu punovažno se zaključuju i egzistiraju u pravnom životu. Ali, kada se u njihovoj primeni pojave sporna pravna pitanja, ili steknu uslovi za njihov raskid, onda se aktuelizuje pitanje postojanja pravne regulative radi rešavanja spornih pravnih odnosa.

Ugovor o poklonu ili ugovor o daru je takav ugovor na osnovu koga poklonodavac poklonoprimcu predaje ili se obavezuje da preda u svojinu određenu stvar ili da mu prenese neko drugo pravo, bez naknade, ili da mu na drugi način učini kakvu korist na teret svoje imovine. Ugovorom o poklonu poklonodavac raspolaže svojom imovinom (animus donandi), tj. sa namerom da uveća imovinu poklonoprimca na teret svoje imovine. S druge strane, poklonoprimac stiče svojinu na poklonjenoj stvari, ili neko drugo pravo. Šta se smatra poklonom, propisano je članom 50. Zakonom o nasleđivanju (ZON), kojim je propisano da se poklonom smatra svako odricanje od prava, pa i odricanje od nasleđa u korist određenog naslednika, otpuštanje duga, ono što je ostavilac za života dao nasledniku na ime naslednog dela ili zbog osnivanja ili proširenja domaćinstva ili obavljanja zanimanja, kao i svako drugo besplatno raspolaganje. Izjava o “ustupanju naslednog dela” sanasledniku ima značaj ponude za zaključenje ugovora o poklonu. Ukoliko ponuđeni izjavi da prihvata ponudu, između strana nastaje ugovor o poklonu. U naslednom pravu važno je da li je imovinsko pravo stečeno po osnovu nasleđivanja ili poklona. Naime, zakonskom nasledniku uračunava se u njegov nasledni deo poklon koji je na bilo koji način dobio od od ostavioca. U nasledni deo se, međutim, ne uračunavaju uobičajeni manji pokloni i ono što je utrošeno na izdržavanje i obavezno školovanje naslednika. Ne smatra se poklonom odricanje od prava kome se neko nada ili koje bi nekome zaista pripalo, odnosno koje je neizvesno, ukoliko se ne radi o punovažnom ustupanju potraživanja određenom licu, bez naknade, odnosno o oproštaju duga dužniku. Nema svojstvo poklona obećanje jedne strane da će drugoj strani neko treći bez naknade preneti neko imovinsko pravo. Za razliku od testamenta, kao jednostranog pravnog posla (testator uvek može opozvati testament jer njegovo dejstvo nastaje nakon smrti ostavioca – mortis causa) kojim se, takođe, može na drugo lice (bez obzira da li je uopšte naslednik testatora) preneti bez naknade neka imovinska korist, poklon je ugovor tj. dvostrani pravni posao koji deluje za života ugovornih strana – inter vivos. Ugovor o poklonu mogu zaključivati kako pojedinci, tj. fizička lica, tako i pravna lica. Zbog nedostatka pozitivnopravnih propisa, na ugovor o poklonu, u smislu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih  pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije (“Službeni list  FNRJ“, br. 86/46), primenjuju se i  pravna pravila iz građanskih zakonika koji su važili na području Kraljevine Jugoslavije (Srpski građanski zakonik iz 1844., Opšti austrijski građanski zakonik iz 1811. i Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru iz 1888. godine). Međutim, odredbe opšteg dela ZOO, kojima se regulišu pravni poslovi ili ugovori „bez naknade“, kao i odredbe ZOO  koje se odnose na sve ugovore (član 25. stav 1), primenjuju se i na ugovor o poklonu. Odredbe o poklonu nalaze se i u Porodičnom zakonu (PZ) Republike Srbije. Ugovor  o poklonu nastaje kad dve strane postignu saglasnost o njegovom predmetu. Pored ovog sastojka nužna je i namera da se poklon učini (animus donandi).

 

 1. PREDMET  POKLONA

Predmet poklona je bilo koje imovinsko pravo. To može biti pokretna ili nepokretna stvar u prometu, neko drugo prenosivo apsolutno pravo (na patent, model, uzorak, žig, itd) ili obligaciono pravo. Predmet ugovora o poklonu mora ispunjavati pretpostavke određene za bilo koji ugovor. On mora biti moguć, dopušten i određen, odnosno odrediv. Kad je predmet ugovora nemoguć, nedopušten (protivan je prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima), neodređen ili neodrediv (ugovor ne sadrži podatke pomoću kojih se njegov predmet može odrediti), ugovor o poklonu je ništav (čl.46-50.ZOO). Imovinska prava vezana za ličnost ne mogu biti predmet poklona, kao što su zakonsko pravo izdržavanja, lična službenost itd. Najčešće su predmet poklona imovinska prava koja postoje u vreme zaključenja ugovora o poklonu, ali to mogu biti i buduće stvari: rod voćaka, stvar koja će se tek proizvesti itd. Ništav je, međutim, ugovor o poklonu budućeg nasledstva kome se poklonodavac nada. Prenosilac na sticaoca može preneti samo prava koja ima.

2. NAMERA  DA  SE  POKLON  UČINI

Osnov obavezivanja poklonodavca je namera darežljivosti – volja da se poklon učini i tako uveća imovina poklonoprimca. Ako ta namera izostane, nije nastao ugovor o poklonu nego neki drugi ugovor ako ispunjava uslove za njegovu punovažnost. Na osnovu namere da se poklon učini, poklon se razlikuje od prodaje i razmene. Shodno tome, ako je određeni novčani iznos plaćen drugome u zabludi, bez namere da se poklon učini, isplatilac može tražiti vraćanje plaćenog (condictio indebiti).Namera darežljivosti se ne pretpostavlja. Stoga ona mora da bude izražena u zaključenom ugovoru ili da proizilazi iz okolnosti pod kojima je ugovor o poklonu nastao. Poklonodavac može učiniti poklon da bi na taj način izrazio zahvalnost, poštovanje, pažnju ili priznanje poklonoprimcu, da bi pomogao ljudima u nevolji itd. Ugovor o poklonu je zbog izostanka namere darežljivosti – ništav.

POSLOVNA  SPOSOBNOST  POKLONODAVCA  I  POKLONOPRIMCA

Poklone mogu samostalno činiti samo lica koja imaju potpunu poslovnu sposobnost. Poslovna sposobnost za činjenje poklona nije izjednačena sa sposobnošću primanja poklona. Naime, dete koje je navršilo četrnaest godina života (stariji maloletnik) može samostalno preduzimati, pored pravnih poslova manjeg značaja, i sve ostale pravne poslove uz prethodnu ili naknadnu saglasnost roditelja, odnosno saglasnost organa starateljstva za određene pravne poslove. Načelno, stariji maloletnik može činiti i poklone koji imaju za predmet pokretne stvari veće vrednosti i nepokretnosti uz prethodnu ili naknadnu saglasnost organa starateljstva (čl.64.st.1 i 2, a u vezi sa čl.193.st.3 PZ). Dete koje je navršilo 15 godina života, može preduzimati pravne poslove kojima upravlja i raspolaže svojom zaradom ili imovinom koju je steklo sopstvenim radom (čl.64.st.3.PZ). Shodno tome, ono može zaključiti ugovor o poklonu kojim poklanja stvari i prava iz tako stečene zarade, odnosno imovine. Poslovno nesposobno dete (nije navršilo 14 godina života – mlađi maloletnik) može zaključiti ugovor o poklonu, ako time pribavlja isključivo prava (ako na primer, poklon nije sa nalogom. Dete nije ovlašćeno da preuzme i obavezu bez saglasnosti roditelja, odnosno staraoca.

U narednim člancima čitaćete o opozivu poklona i pobijanju od strane trećih, zainteresovanih lica.


Sandra Svetozarević

 

Izvori:
1.Dr Mirsa Mijačić, Obligacioni ugovori, drugo dopunjeno izdanje,“SAVREMENA ADMINISTRACIJA“, izdavačko-štamparsko preduzeće, Beograd 1990.

2.Prof.dr. Ilija Babić, Ugovori građanskog prava-posebni deo obligacionog prava-, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu,Javno preduzeće „Službeni glasnik“, Beograd 2006.

3. Dr. Duško Medić, „ DAROVANJE (POKLON)  PREMA NACRTU ZAKONA O OBLIGACIONIM ODNOSIMA REPUBLIKE SRPSKE/FEDERACIJE BOSNE I HERCEGOVINE „Thursday, 25 October 2007-izvor članka ABEA online magazin studenata Pravnog fakulteta u Banjoj Luci-http://strika.palija.net/abea/index.php

4. Dr. D. Perović, Zaključenje, obaveze ugovornih strana i prestanak ugovora o poklonu, izvor pravna baza Paragraf.

 

5