Svaka država, bila to jedna od vodećih po pitanju izvoza, ili manje razvijena sa većim problemima i nižim standardom života, ima za cilj da obezbedi svojim građanima što je moguće prijatniju okolinu, samim tim i blagostanje u celosti. Da bi materijalno blagostanje svakog pojedinca raslo, uslovi u kojima se taj neko nađe moraju takođe težiti poboljšanju. Ali automatski se postavlja pitanje – koji su to osnovni instrumenti koje upotrebljava država da bi regulisala i poboljšala standarde i unapredila javnu potrošnju?

Državni budžet se formira preko javnih prihoda koji se prikupljaju u obliku poreza građana, koje nameće centralna i lokalna vlast, doprinosa, naknada, javnog duga i carina na uvozna dobra. Državni organi i politička elita, koja kreira apsolutnu većinu promena u zemlji, određuju stope po kojima će se od određenog dobra komad odvajati državnoj kasi.

„Suština javnih finansija je da jedna uska grupa ljudi raspolaže i odlučuje kako će se trošiti tuđe pare.“ Ovim citatom čuvenog nobelovca Džozefa Štiglica može se u potpunosti objasniti stanje državnog bužeta.
Svaka vrsta dažbina, uključujući carine, vrši preraspodelu novca od potrošača ka proizvođaču, samim tim carine štite domaću proizvodnju i obezbeđuju lokalnim proizvođačima veću konkurentnost na domaćem tržištu. Ispostavlja se da na dobitku ostaju isključivo domaći proizvođači, jer se cena uvoznih supstituta automatski povećava za iznos carine, pa lokalni proizvođači mogu slobodno da podižu cenu svog proizvoda sve dok se ne izjednače sa cenama stranih konkurenata, tako da je dobitak ostvarena razlika između cene uvoznih dobara i cene koštanja proizvoda za preduzeće. Lično mene, kao pojedinca koji je došao u radnju po šečer ili bilo koju drugu namirnicu, apsolutno ne interesuje ko je proizvođač, već koliko je taj proizvod kvalitetan i cenovno dostupan mom džepu, pa prema tome i vršim izbor u korist onog boljeg za mene. U slučaju ukidanja ove vrste barijere, carine, inostrani uvoznici slobodno će moći da neograničeno i ubrzano prošire ponudu i dominiraju njom, ukoliko nemaju ni kvote kao količinska ograničenja za uvoz, što će značiti niže cene, koje svakako odgovaraju potrošačima jer se na ovaj način i proširuje kupovna moć pojedinca, pa umesto da plati celu sumu za određen proizvod, sad će moći da priušti i još nešto.

Ukidanje carina podstiče veću motivaciju za inovativnim programima domaćih preduzeća, pa i konkurentski trkački duh. Takođe je izvesno, ukoliko je reč o maloj zemlji, što u ekonomskom svetu označava nemogućnost uticaja na relativne cene proizvoda, optimalna carina je jednaka nuli, jer rast cena utiče negativno na društveno blagostanje. Imajući u vidu sve ovo, logično je zapitati se – pa zašto ipak, kad je vidljivo da je neto efekat carina negativan za državu u celosti, ipak većina zemalja uvodi i koristi ovaj državni instrument?

Zato što postoje političke i interesne grupe koje ukupno više gube ukoliko carinska zona postane slobodna, nego što gubi svaki pojedinačni potrošač. Interesnim grupama je isključivo bitno da zaštite svoj proizvod i imaju veću trgovinsku moć. Ukupan novac prikupljen carinama ide u državnu kasu, čime raste raspoloživost javnih sredstava, što se svodi na očekivanje poboljšanja javne potrošnje, odnosno bolje uslove obrazovanja, zdravstva, veća ulaganja u razvoj inovacija, umetnosti, kulture i mnogobrojne preostale društvene potrebe. Predstavnici političkih krugova ubedljivo tvrde, kako kvalitativno tako i kvantativno potkrepljeno, za sva potrošena sredstva. Sa druge strane, šira javnost je sigurna da je na neki način oštećena i ne primećuje ta poboljšanja o kojima sa malih ekrana tvrde političari. Gde se tu ipak nalazi pravda, a gde je dobro zamaskirana laž, zavisi isključivo iz kog ugla sve ovo posmatrate, ali je izvesno da, sve dok interesi političara i građana ne budu isti, u ovoj igri vodiće oni prvi.

 

Katarina Stanišić

0