Moć izluđuje čak i više nego što kvari, te uklanja štit predviđanja, a kumuje brzopletim postupcima.  Will i Ariel Durant

Ja imam svoje principe i ništa ih  ne može promeniti. Šta se dešava onda kada situacija u kojoj se nalazimo zahteva nešto drugačije. Šta je to što čini naše  principe , šta su zapravo oni  i koliko smo sigurni da  su  nepromenljivi, da smo mi ovo što jesmo i da nismo podložni konformizmu? Hoćemo li ikada izgubiti vezu sa svojim vlastitim ja i činiti stvari za koje smo mislili da nikada nećemo biti spospobni,  jer situacija to od nas zahteva?

Američki naučnik,  Philip Zimbardo, 1971. godine je sproveo  eksperiment kojim je želeo da proveri šta se dešava sa ljudskim ponašanjem kada situacija zahteva od njih nešto što se kosi sa njihovim principima? Od zainteresovanih kandidata za učešće u eksperimentu, Zimbardo je posle psiholoških testova izabrao četrdesetoro telesno i mentalno zdravih osoba, natprosečne inteligencije, nepozvezane sa asocijalnim ponašanjem. Podrum  zgrade Stanford preuređen je u zatvor, u kome su dobrovoljcima slučajnim odabirom dodeljene uloge zatvorenika i čuvara. U izradi eksperimenta, pored stručnog osoblja, pomagao je i jedan bivši zatvorenik koji je imao sedamnaestogodišnje zatvorsko iskustvo. Tako da je njihov zatvor bio verna kopija sa samicama, bez prozora i satova, što je trebalo  da izazove dezorijentisanost ispitanika.

Studente koji su imali ulogu zatvorenika uhapsili su zbog krađe i naglašeno im je da oni više nisu  studenti, već zatvorenici zbog velikog prekršaja. Pre ulaska u ćeliju svaki zatvorenik je pretražen, skinut go i obučen u haljine, bez donjeg veša, sa ciljem da se oseća poniženo. Takođe je primećena  promena da su se zbog  muških haljina počeli ponašati  ženskastije. Čuvarima je  bilo dopušteno da rade sve što su smatrali potrebnim da se očuva red i mir. Imali su dozvolu da sami osmisle pravila. Pre nego što su stupili na dužnost upozoreni su na ozbiljnost i opasnost situacije, jer su ovo ipak problematični zatvorenici. Čuvari su vršili prebrojavanje zatvorenika i do nekoliko puta dnevno, naročito noću. Na taj način su vežbali kontrolu.

Zatvorenici nisu ozbiljno shvatali prebrojavanje, a čuvari nisu znali da uspostave autoritet, što je dovelo do prvih sukoba. Kao prvi oblik kazne čuvari su uveli sklekove, potom su pojačali obim kažnjavanja – gaženjem zatvorenika, dok oni rade pomenutu vrstu vežbe. Istraživačka ekipa je isprva bila iznenađena blagošću ove kazne, sve dok nisu shvatili da je ona sve samo ne blaga. Naime, došli su do otkrića da je takva vrsta kazne bila česta u nacističkim logorima. Posle prvog dana, zatvorenici su se pobunili. Na to su čuvari uzvratili vrlo rigoroznim merama – izneli su im krevete, svukli ih gole i prskali aparatima za gašenje požara. Shvativši zatvorenike kao neprijatelje, čuvari su pojačali nadzor, kontrolu i agresiju. Nadzor i kontrola išli su do te mere da je odlazak u WC bio privilegija. Zatvorenici su bili prinudjeni da vrše nužde u ćelijama. Trideset i šest sati nakon početka eksperimenta jedan od zatvorenika počeo je da pati od akutnog emocionalnog poremećaja, dezorganizovanog  mišljenja, besa i nekontrolisanog  plača.

Ispitvači su mislili da glumi, te mu nisu dopustili napuštanje eksperimenta. To je stvorilo ostalim zatvorenicima sliku da ovo u stvari i jeste pravi zatvor, jer oni ne mogu izaći kada požele. Uskoro se proširila vest da se zatvorenici spremaju za beg, na šta i sam profesor  Zimbardo , preozbiljno shvativši, pojačava video nadzor i još bolje osigurava  zatvor.

Granice eksperimenta su se toliko pomakle, da se više nije radilo o nekoj glumi ili eksperimentu, situacija je najednom postala stvarna. Eksperiment je prekinut posle šest dana, kada su roditelji studenata odlučili da pozovu policiju i advokate. Održan je detaljan razgovor sa učesnicima, nakon završetka eksperimenta, u kojem je objašnjena svrha i cilj eksperimenta, čime su pokušavali da ublaže posledice doživljenog stresa u eksperimentu. Pokazalo se da su neki  čuvari bili uznemireni što je eksperiment prekinut ranije, dok drugi nisu mogli da prepoznaju svoje ponašanje i bili krajnje uznemireni zbog njihovog ophođenja prema drugim ljudima, koga ,kako kažu, nisu bili svesni.

Mnogo puta se svako od nas nađe u situaciji gde u afektu postupa mimo svojih principa. Koliko god bili sigurni u  vlastito  ja, ovaj eksperiment je pokazao da i ljudi natprosečne inteligencije, od kojih se očekuje emocionalna stabilnost, menjaju svoje ponašanje u zavisnosti od uloge koja im je dodeljena. Osetivši superiornost menjaju svoje principe i oblike ponašanja, odnosno moralno rasuđivanje.

Ostaje nam samo da se zapitamo koje nam uloge dodeljuje društveni sistem, kako one deluju na naše ponašanje, kolike su zapravo čovekove mogućnosti da se suprotstavi konformizmu i da ostane imun na povredu indentiteta?

Predlažemo vam da pogledate film Experiment, koji je prilično verna slika predstavljenog eksperimenta.

Izvori: Uvod u psihologiju – Slavoljub Radonjic, Wikipedia.org


Jelena Perišić  

 

 

0