Pri povratku iz Rusije, poželeh da podelim svoje utiske sa ostalim vršnjacima koji nisu još imali prilike da posetu tu veliku, slovensku i pravoslavnu zemlju, ali je imaju na svom misaonom radaru, ili čak o njoj maštaju. Rusija ima između 140 i 150 miliona stanovnika. Moskva, prestonica Rusije, između 18 i 23 miliona. Ali, brojke u ovoj zemlji nikada nisu bile posebno važne. Kod Rusa je mnogo u životu stvar duše, a za brojke se samo zna da moraju biti velike.

Vratimo se trenutku kada se moj avion približavao aerodromu Šerjemetjevo. Beše oko šest sati poslepodne prema moskovskom vremenu i na nebu i dalje igrahu svetlost i tama. Noć je predačila, ali se na horizontu u pravcu Ukrajine i dalje pružala fantastična narandžasta svetlost, krepko čineći od sebe kontrast na divnom istočno slovenskom nebu. Dole se videhu nepregledni kvadrati jarke veštačke svetlosti, i dugi još jače osvetljenji kolovozi, kao kakve arterije i vene, omogućavajući komunikaciju i život između nesagledivo velikih urbanih životnih prostora. Pet minuta do sletanja, uključuje se alarm za vezivanje pojasa i visoke, tanke, plavooke stjuardese trčkaraju po avionu ne bi li napravile poslednje provere pred sletanje. Očekivao sam onaj poznati bol u predelu čela, koji se često javi zbog pritiska usled spuštanja vazduhoplova. Hoteći da ga predupredim, razmišljao sam o drugim stvarima. Setio sam se očiglednog u tom trenutku – glagola kretanja.

Naime, u ruskom jeziku koji veoma nalikuje srpskom jeziku ( ili srpski veoma nalikuje ruskom) postoje jedinstveni glagoli kretanja. Jer, dok god u nas može da se kaže: „Idem u Moskvu“, a da to znači bilo kakav način transporta, čak i peške, u ruskom postoji poseban način prenošenja informacije o kretanju sa preciznošću o tome da li se na primer, u Moskvu putuje peške ili prevoznim sredstvom. Uh, tako nekako! Prosto, za nas Srbe, taj gramatički specifikum predstavlja jednu od najtežih prepreka u savladavanju ruskog jezika. Obnovivši glagole kretanja bio sam spreman da nakon sletanja nastavim putovanje dalje u samo srce slovenskog i pravoslavnog sveta.

U samoj Moskvi se putuje na dva načina. Autom i podzemnom železnicom – skraćeno „metro“. Od aerodroma do grada potrebno je oko sat i po putovati autom, dok je to vreme putem železnice znatno manje. Inače, da nema podzemne železnice, Moskva ne bi mogla da funkcioniše. Nekih 150 podzemnih metro stanica, puno prilaza i vozovi koji jure preko 200 kilometara na sat, predstavljaju saobraćajnu žilu kucavicu grada – megalopolisa. Rusija ima između 140 i 150 miliona stanovnika. Moskva, prestonica Rusije, između 18 i 23 miliona. Ali, brojke u ovoj zemlji nikada nisu bile posebno važne. Kod Rusa je mnogo u životu stvar duše, a za brojke se samo zna da moraju biti velike. Veliki je cenar grada, Crveni trg, velike su crkve, biblioteke, muzeji, administrative zgrade, tržni centri. Sve je kolosalno, ogromno i nesagledivo. Rusi ponosno ističu da je ta veličina ne samo data geografskim prostorom koji njihova država poseduje, nego, i veličinom slovenske duše. Doista, i za mene kao Srbina, Slovena i pravoslavca, bilo je pravo ispunjenje duše videti i osetiti takvu veličinu, koja ne samo da se mogla meriti sa ostalim metropolama poput Njujorka, Tokija, Hong-konga, nego ih je u nemalom broju oblasti i daleko prevazilazila. Imao sam osećaj da sam kao Srbin, Sloven i pravoslavac, i sam deo istog istorijskog i kulturnog kruga koji je vekovima prakse uspeo da stvori tu materijalnu i duhovnu veličinu koju poseduje Moskva. Poverovao sam da sam i ja, zajedno sa mojim prijateljima, porodicom, sugrađanima i uopšte narodom, delimično učestvovao u izgradnji svega. I znate šta, bio sam u pravu.

Bilo posmatrati Srbiju kao istok, bilo kao zapad, bilo čak kao zemlju središnju, između istoka i zapada, ona je svakako istorijski povezana sa Rusijom, kao i sa civilizacionim tekovinama ruskog naroda. Digresije radi, malo ko zna da je Zakonopravilo Svetog Save, nakon propasti Vizantijskog carstva, prihvaćeno u Rusiji kao političko-filosofski testament. Jerbo, Rusija je u tom dokumetnu pronašla utemeljenje za ulogu nastavljača tradicije Vizantijskog carstva. Obratno, kroz vreme, ta uloga je uticala na formiranje spoljne politike 19. veka, kojom je Rusija samu sebe proglasila zaštitnicom hrićanskog življa na Balkanu. Tokom decenija 19. veka, ta spona je snažno podržavala rusku podršku oslobađanju srpskog stanovništva od turskog jarma. Ništa nije jednostavno, i ništa nije slučajno.

Najveći utisak na mene je ostavila Tretjakovska galerija. Nastala kao privatna zadužbina, sada ova galerija slika predstavlja pravu istoriju slikarstva i države u jednome, 18. i 19. vek naneseni su na platno u vidu najznamenitijih likova ruske istorije; kraljica, vojskovođa, pisaca, umetnika. Puno je još pejzaža i puno momenata iz ključnih vremenskih prekretnica, kao i potresajućih trenutaka ruske istorije. Vodič je posetioce vešto vodio iz prostorije u prostoriju, trudeći se da za što manje vremena kaže što više o slikama i pričama koje se iza njih naziru. Mnoge od njih su fantastične ali ih može dočarati samo živa reč.

Za kraj, da kažem po koju reč i o samim Rusima, bar iz moje perspektive. Dakako, prisutna je podela između „starih“ i „novih“ Rusa. Kako se o starima već dosta zna – u mnogome je to kov sličan kao kod naših starijih generacija iz SFRJ, koja je u mnogome gledala prema Moskvi – staviću akcenat na mlade Ruse. Oni su završavali potkovane, pa i prestižne škole. Vešti su u tehnologijama, biznisu, administraciji ili čemu već za šta su se školovali. Često se bave politikom, a ako ne politikom onda svakako nekim oblikom društvene aktivnosti. Ipak, biznis je preokupacija. Ne ispuštaju tablet računare iliti čitaljke iz ruku. Čita se svuda: na ulicama, u redovima, u metrou, na klupama. Mladi Rusi ne govore engleski, u krajnjoj liniji, ni nemački, francuski ili italijanski. Pa opet, čini se da svoj maternji jezik poznaju dublje i bolje nego bilo koji drugi narod u Evropi. Nemalo je visokih, stilizovanih izraza u njihovim rečima. Oseća se i arhaični duh jezika oličen u starim izrazima kojima je nađena i savremena upotreba, a, oseća se i duh narodni kroz hiljade poslovica koje oni još u školama uče. U Moskvi se radi kao na zapadu, od ponedeljka do petka. Radi se marljivo, odgovorno i kreativno. Bave se sportom i zdravo se hrane. Kada dođe kraj radnoj nedelji, mladi Rusi sedaju u svoje nemačke i japanske automobile i hitaju u Podmoskovlje, u prirodu gde beže od gradske žege i pune baterije za sledeću nedelju. U kojekakvom šumarku ili pokraj kojekakve rečice, na primer, pored rečice Severke južno od Moskve ( paradoks), dižu se šatori, pale logorske vatre, svira gitara, pije votka i jede riba.

Sve u svemu, imao sam divno iskustvo upoznajući Rusiju. Ono što sam saznao, pak, samo je mali deo priče. Za Rusiju je potrebno daleko više vremena od svega nekoliko dana koliko sam tamo bio. A pritom, iako je Moskva Moskva, mnogi tvrde da prave čari Rusije počinju tek kada se zakorači u daleki, hladni i misteriozni Sibir. Moskva, Sankt-Peterburg, Soči, pa i naposletku, Sibir i Primorski kraj ( Vladivostok) – zašto da ne? Rusija je daleko ali je još i strpljiva. Ona će nas čekati. U svakom smislu.

 

Uroš Vukanović

( Autor je predsednik Društva srpsko-ruske družbe, „Nikolaj Rajevski“, iz Niša. )

1