Prvi svetski rat je završen, obnova započeta, stanovništvo se seli u gradove, industrija se razvija, potrošnja raste, sve je više proizvoda i usluga dostupno sve većem broju ljudi, razvija se masovna kultura. „Zlatne dvadesete” u pravom smislu te reči. Zatim je privreda ušla u, naizgled, potpuno uobičajenu fazu recesije. Međutim, niko nije očekivao da će upravo ta recesija biti najveća i najteža u istoriji čovečanstva.

Sve je počelo kao uobičajena recesija u SAD u leto 1929. godine. Međutim, recesija se pogoršala krajem 1929 , a to se nastavilo sve do 1933.godine. Pad tražnje, panika na finansijskim tržištima i loša ekonomska, a pre svega monetarna politika, uzrokovale su pad proizvodnje u SAD. Istovremeno, važeći „zlatni standard”, koji je povezivao sve zemlje utvrđenim fiksnim odnosom njihove valute prema zlatu, odigrao je važnu ulogu u prenošenju krize u druge zemlje. 

Monetarna politika koja se ogledala u povišenju referentnih kamatnih stopa, imala je za cilj smanjenje špekulativnih poslova na berzi i sniženje cena akcija. Kao posledica rasta kamatnih stopa javilo se smanjenje investicija, pa samim tim i smanjenje proizvodnje. Ipak, u jesen 1929, i pored intervencija, cene akcija su dostigle nivo koji nije mogao biti objašnjen očekivanim profitom. Kao rezultat, sled manjih događaja doveo je do postepenog pada cena akcija u oktobru 1929, investitori su izgubili samopouzdanje, što je dovelo do opšte panike i ubrzane prodaje akcija i pucanja „špekulativnog mehura”, 24. oktobra 1929. godine, tzv „Crnog četvrtka”. Investicije, potrošnja i proizvodnja su zatim vrtoglavo padale.

Ubrzo je usledila bankarska panika. Mnogobrojni deponenti su „jurišali” na šaltere i podizali svoje depozite, što je prouzrokovalo nelikvidnost i ubrzo slom velikog broja banaka. Vlasti u SAD su ubrzo smanjile novčanu ponudu i povećale referentne kamatne stope, a istovremeno su neke zemlje bile primorane da napuste „zlatni standard”.

„Zlatni standard” je, usled smanjenja referentnih kamatnih stopa i deflacije u SAD, doveo do povećanja konkurentnosti američkih proizvoda na svetskom tržištu. Kao odgovor na ovakvu situaciju, druge zemlje su takođe povećale referentne kamatne stope, što je dovelo do opšteg pada investicija i potrošnje, a to je zatim uslovilo usporavanje privredne aktivnosti u celom svetu.

Efekte velike depresije je najteže podnelo stanovništvo. Životni standard je značajno opao, dok je četvrtina radno sposobnog stanovništva bila nezaposlena. Redovi ispred prodavnica su postali svakodnevica, dok su protesti nezadovoljnih dobijali na snazi.

Izlaz iz ovakve situacije je ponudio veliki ekonomista Džon Majnard Kejns, i to kroz koncept javne potrošnje u cilju privrednog razvoja. Napuštanje „zlatnog standarda” je omogućilo izlazak iz krize zahvaljujući ovom konceptu.

Iako je najveća recesija u istoriji kroz nekoliko godina sanirana, uzroci njenog nastanka ni danas nisu utvrđeni. Postoje mnoge teorije koje su pokušale da ih objasne, ali sa pojavom nove, moguće još intenzivnije recesije, u prvi plan je došla nemogućnost objašnjenja nastanka kako velike depresije, tako i nove velike krize.

 

Andrija Popović

0