Rimljani su poznavali dva oblika braka: brak cum manu i brak sine manu.

Brak cum manu

Za zaključenje braka cum manu bilo je potrebno da supružnici imaju ius conubii, da su supružnici punoletni (pubertas), da među njima ne postoje bračne smetnje i da njihove porodične starešine, odnosno roditelji, daju svoju saglasnost na njihov brak. U brak su mogle stupiti samo poslovno sposobne osobe: žene sa navršenih 12 godina života i muškarci sa navršenih 14 godina. Brak je bio zabranjen između krvnih srodnika u pravoj liniji srodstva, a u pobočnoj do šestog stepena.

Sklapanjem braka cum manu supruga je ulazila u agnatsku porodicu svoga muža i faktički potpadala pod patria potestas svoga muža, odnosno muževljevog pater familias-a, ukoliko je muž bio alieni iuris. Na ovaj način, žena je raskidala agnatsku vezu sa svojom dotadašnjom porodicom i potpadala ,,pod manus“, odnosno vlast muža.

Za bolje razumevanje suštine braka cum manu, potrebno je osvrnuti se na osobine agnatske porodice. Naime, nešto pre donošenja Zakona 12 tablica, započeo je proces jačanja individualne agnatske porodice (familia), na račun consortium-a. Nova agnatska porodica sastojala se od bračnih drugova, njihovih potomaka i drugih osoba pod vlašću pater familias-a.

Lične odnose karakterisala je jaka vlast pater familias-a (patria potestas) nad svim podređenim članovima (supruga u manus-braku, deca, adoptirani i adrogirani članovi, robovi). Nad svim osobama pater familias imao je pravo života i smrti (ius vitae ac necis). U takvim uslovima života, prilikom sklapanja braka, bilo je logično da je supruga, ušavši u agnatsku porodicu svoga muža, faktički potpadala pod manus svoga muža, pa se i brak koji je sklapala nazivao brak sa manusom (cum manu) .

Pravni učinak braka cum manu jeste i izlazak žene iz agnatskog srodstva sa porodicom u kojoj je rođena i ulazak u agnatsko srodstvo sa porodicom muža, pa je i logična bila potreba da porodične starešine budućih supružnika, odnosno roditelji, daju saglasnost za sklapanje braka. Dakle, u ovom periodu razvoja rimske porodice, odnosno prilikom sklapanja braka cum manu, još uvek nije bila potrebna affectio maritalis bračnih drugova.

Način sklapanja braka cum manu

Postojala su tri načina za zaključenje braka cum manu:

a)         coemptio

b)         confarreatio

c)         usus

Coemptio je simbolična kupovina, odnosno sklapanje braka kupovinom žene u formi per aes et libram, što predstavlja ritualizovani oblik predaje. Na ovaj način se prenosi svojina (mancipatio) i usvaja ili oslobađa vlasti pater familias-a.

Confarreatio je svečano sklapanje braka, praćeno određenim verskim obredom, uz prisutnost pontifexa maximusa, flamena Dialis i 10 svedoka. Glavni deo je prinošenje žrtve Jupiteru u obliku kolača. Smisao obreda bio je sjedinjavanje verenika po božanskom i ljudskom pravu. U staro doba, ovaj način sklapanja braka bio je privilegija patricija. Nisu ga mogla zaključiti lica koja nisu bila rođena u braku zaključenom putem confarreatio.

Usus je neformalni način zaključenja braka, gde brak biva zaključen protekom jedne godine od dolaska žene u kuću muškarca, kada ona potpada pod njegov manus i postaje zakonita supruga. Od konkubinata se ovaj brak razlikovao po tomo što ovde postoji affectio maritalis, a pretpostavljalo se da affectio maritalis postoji uvek kada se radi o životnoj zajednici muškarca i žene istog društvenog položaja, među kojima je brak moguć (ius conubii).

Kao neformalan i jednostavan oblik sklapanja braka, usus je bio u najširoj upotrebi. Poznat je i u doba Zakona 12 tablica. Iz činjenice zajedničkog života ovaj neformalni oblik braka dovodio je do muževe vlasti (manus) na sličan način kao i kod održaja. Nakon proteka roka od godinu dana zajedničkog života, žena bi potpala pod muževu vlast. Da bi se izbeglo, Zakon 12 tablica predviđao je mogućnost da žena u roku godine dana jednom izostane iz kuće uzastopno tri noći, da prekine tok doslednosti i time spreči nastanak manusa.

 

Brak sine manu

Za zaključenje braka sine manu bilo je potrebno da supružnici imaju ius conubii, imaju trajnu nameru i volju da budu muž i žena i žive u faktičkoj zajednici života, da su supružnici punoletni (pubertas) i da među njima ne postoje bračne smetnje. U brak su mogle stupiti samo poslovno sposobne osobe: žene sa navršenih 12 godina života i muškarci sa navršenih 14 godina života. Brak je bio zabranjen između krvnih srodnika u pravoj liniji srodstva, a u pobočnoj do četvrtog stepena srodstva.

Osobine društveno-ekonomskih odnosa u toku ekspanzije Rima bitno su uticali na suštinu braka sine manu. Naime, razvitkom društvenih odnosa u toku ekspanzije Rima, uz poljoprivredu i stočarstvo, počinje se razvijati robno-novčana privreda. Stvoreni su uslovi da se i osobe alieni iuris mogu snaći i samostalno egzistirati i izvan porodice. Koheziona snaga stare agnatske porodice slabi. Porodica je sastavljena uglavnom od bračnih drugova i njihovih potomaka, koje ne drži na okupu potreba i uslovi egzistencije, nego svest o zajedničkom poreklu, dakle krvna veza.

Na početku 2. veka p.n.e. stvoren je novi tip porodice. Ona se, zbog osnovne veze koja je drži, naziva krvnosrodnička ili kognatska porodica. Neograničena vlast pater familias-a slabi. Patrijarhalni karakter porodice počinje da se gubi, jer kognatsko srodstvo uvažava mušku i žensku liniju. Bitno se poboljšava položaj osoba alieni iuris.

Međutim, krvna veza, izaziva posledice i u bračnom pravu postaje smetnja za zaključenje braka. Stepen srodstva (gradus) između dve osobe određivao se po broju potomaka koji postoje između njih i njihovog pretka, po pravnom načelu koliko stepena toliko potomaka (tot gradus, quod generationes). Utvrđivanje stepena srodstva potrebno je da bi se ustanovila bračna smetnja i zakonsko nasledno pravo.

Kao bračna smetnja pojavilo se i tazbinsko srodstvo (affinitas), odnosno odnos koji postoji između jednog bračnog druga i krvnih srodnika drugog bračnog druga.

Posledica ovih promena jeste da se brak cum manu sve više gubi u razvijenim privrednim prilikama, a pred kraj klasičnog perioda sasvim nestaje, čime se znatno menja položaj supruge. Brak sine manu ima za posledicu da supruga nakon udaje i dalje ostaje vezana za svoju prirodnu porodicu i ne potpada pod vlast muža. Njena agnatska i kognatska veza ostaje uz prirodnu porodicu. Za razliku od braka cum manu, kod zaključenja braka sine manu, u klasično doba uz pristanak pater familias-a tražila se i saglasnost verenika, a u postklasično doba saglasnost verenika je dovoljna, jer se valjan brak mogao sklopiti i kada se pater familias protivio.

Izvori:  Puhan, I., Rimsko pravo, Beograd, 1978, Stanojević, O., Rimsko pravo, Beograd, 2008, Stojčević, D., Rimsko privatno pravo, Beograd, 1983.

 

Aleksandar Mihajlović

 

 

0