Broj privatnih srednjih škola u Srbiji raste. Način obrazovanja koji je bio ekskluzivna ponuda u Beogradu dostupan je danas i u manjim gradovima i mestima.

Da li je i koliko privatno srednjoškolsko obrazovanje kvalitetno? Koje su njegove prednosti i mane i kako da, ukoliko imate dovoljno novca, donesete najbolju odluku za svoje dete.

Registar nismo pronašli  

Tačan broj i registar privatnih srednjih škola u Srbiji nije lako pronaći. Na sajtu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja nema registra. Ažurnost podataka na pojedinim sajtovima posvećenim obrazovanju je nepoznata, pa su roditelji upućeni na informacije i preporuke od poznanika i prijatelja.

Najvažnije se, ipak, zna – privatna srednja škola mora da bude akreditovana, odnosno priznata kao ravnopravna ustanova u okviru domaćeg obrazovnog sistema. Škola akreditaciju dokazuje posedovanjem Rešenja o ispunjenosti propisanih uslova za rad, koji se tiču prostora, opreme i nastavnog osoblja. Rešenje se donosi za svaki obrazovni profil, pa je potrebno proveriti da li ga za željeno zanimanje ima.

Pogledajmo, pregledom dostupnih podataka, koje privatne srednje škole u Srbiji dominiraju. Najpre su otvarane gimnazije, prve od njih pre više od dvadeset godina. Čini se da su i dalje najbrojnije. Ustanove koje u svom imenu imaju oznaku ekonomska škola, srednja medicinska škola, računarska, informatička, biznis škola, stručna škola… zbog interesovanja za tražene diplome, poslednjih godina im ozbiljno konkurišu.

Među četrdesetak privatnih srednjih škola nalazi se i nekoliko internacionalnih. Obrazovni proces u njima odvija se na nekom od stranih jezika. Pohađaju ih, uglavnom, deca stranaca nastanjenih u Srbiji i učenici koji žele da se pripreme za dalje školovanje na univerzitetima u inostranstvu.

Ulaganje u kvalitet

Sve napred navedene informacije ne daju odgovor na najvažnije pitanje, koje muči roditelje. Da li su privatne škole kvalitetnije, savremenije, bolje?

Odgovor nije jednostavan. Iako imaju dozvolu za rad iza koje stoji nadležno ministarstvo, privatne škole se među sobom, kao i državne, razlikuju po mnogo čemu. Pojedine su vrhunske, sa dokazanim rezultatima učenika, a neke druge – prosečne.

Podaci koji u poslednje vreme stižu iz privatnih škola, ipak, ulivaju optimizam – novac dobijen od školarina (godina školovanja košta od nekoliko stotina do nekoliko hiljada evra), sve više se ulaže u obrazovni proces. Konkurencija je velika, pa za primarne ciljeve škole postavljaju visok kvalitet, dodatnu ponudu, odlične uslove rada i ukupnu atmosferu, angažovanje najboljih profesora, individualan pristup učeniku…

Pored redovnog, gotovo sve privatne škole nude i vanredno školovanje, prekvalifikaciju i dokvalifikaciju.

Pred zakonom, državne i privatne srednje škole su ravnopravne. Izvesni problemi, koje navode vlasnici, direktori i profesori privatnih škola, međutim, postoje. Pre svega, diskriminacija učenika. Đaci privatnih škola ne mogu da konkurišu za stipendije, učenički dom i slične povlastice, čak i kada su izuzetno uspešni, na primer na međunarodnim takmičenjima. Predrasude o privatnom obrazovanju su jake u društvu, pa vlada mišljenje da se „diploma kupuje“, što u izvesnim situacijama može da zasmeta.

Prosvetna inspekcija i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, navode iz Ministarstva, ne prave razliku. Oni redovno kontrolišu i državne i  privatne srednje škole. Državne škole na skali od 1 do 5 uglavnom dobijaju trojku, a dvema privatnim školama, koje u trenutku kontrole nisu ispunjavale propisane uslove, oduzeta je licenca.

 

3