Vladimir Miletić osnivač je bloga „Dnevnik jednog direktora“, programa „Ekonomija uspeha“, pisac knjige Na putu do vrha, poslovni motivator i ekonomista. Nakon dugogodišnjeg iskustva na rukovodećim pozicijama u inostranim kompanijama, počeo je da se bavi pisanjem i motivacijom.

Na koji način funkcionišu njegov program i blog, koliko su mladi danas motivisani i spremni za ulazak u poslovni svet, koje osobine bi trebalo da poseduju mladi koji teže uspehu i šta zapravo predstavlja „put ka vrhu“ i kako ga što bolje proći, govorio je Vladimir u razgovoru za naš portal.

Vladimire, Vi vodite uspešan blog – „Dnevnik jednog direktora“. Šta Vas je motivisalo da se posvetite baš ovoj temi?

„Motivisalo me je to što sam dobio priliku da vodim uspešnu i brzorastuću stranu kompaniju u Srbiji prilično rano u odnosu na iskustvo koje sam imao. Kada sam postao direktor u 28. godini, iako sam imao ambiciju i želju da napredujem, vrlo brzo sam video da biti uspešan na tom mestu zahteva još neka znanja i pravila koja nam profesori nisu predavali na fakultetu. Tzv. nepisana pravila. Morao sam da ih nekako naučim, ali profesora iz tih predmeta je bilo malo, a i oni koji su mogli da me nauče obično ta dragocena znanja čuvaju za sebe. Nekako sam ih učio i prikupljao, tako da sam u jednom trenutku poželeo da to što sam naučio prenesem i drugim ljudima.

Sva ta znanja sam prvo nudio kroz priče na blogu, a danas kroz edukacije u okviru Ekonomije uspeha, gde sam svoja znanja i iskustva sistematizovao i uobličio u lekcije koje predajem svojim polaznicima“

Šta mislite o motivisanosti i upornosti koje poseduju mladi danas kada je u pitanju pronalaženje posla ili pokretanje sopstvenog biznisa?

„Mladi danas imaju jednu veliku prednost sa kojom ulaze u poslovnu arenu. Pred njima se nalazi period ogromnih promena i razvoja poslovanja koji je u velikoj meri baziran na tehnologiji i internetu, „igračkama“ uz koje su današnji mladi ljudi odrastali. Takođe, svesniji su da od njih mnogo toga zavisi, da ne očekuju od društva, države, mame, tate… Shvataju bolje da ograničenja za biznis nema i da sve mogu ukoliko žele. Istovremno, takav stav često donosi i nestrpljenje, pa su im i početna očekivanja jako velika. Gledajući razne mlade milijardere koji su osmislili aplikacije, softvere, društvene mreže i postali jako bogati za kratko vreme, mladi ljudi uspeh definišu poredeći se sa njima. To znači, ako u roku od nekoliko meseci njihov projekat nije postao poznat u svetskim razmerama, onda su neuspešni i sve što su radili proglašavaju neuspehom. Zapravo, te stvari se ne mogu posmatrati crno-belo. Uspeh se dostiže na mnogo različitih načina i različitim tempom. Važnije od brzine i količine novca je da ne ostanemo bez želje i motivacije za učenjem. Kao u onoj basni o kornjači i zecu. I u biznisu su brojniji primeri uspeha onih koji su kao kornjača dosledno i istrajno koračali ka svom cilju ne odustajući ni kada bi protivnik odmakao daleko od njih“

Kroz program „Ekonomija uspeha“ bavite se različitim edukacijama i radionicama. Na koji način funkcionišu i zašto mogu da budu korisne mladima?

„Upravo zbog ovoga o čemu sam govorio u prethodnom odgovoru. Mladim ljudima su više nego ikada dostupna znanja, informacije, mogućnosti za napredovanje. I to polako postaje jedna velika šuma u kojoj se svakodnevno nalazite. Neki u toj šumi  zalutaju i nikada ne pronađu smisao toga što rade. Sebe doživljavam kao vodiča koji putnicima pomaže da ostvare potencijale koje imaju, često uočim neki talenat ili veštinu za koju oni nisu smatrali da je važna i pomognem im da je razviju i od toga što imaju naprave proizvod i uslugu od koje će sticati prihode. Drugim rečima, pomažem im da pronađu ono što najviše vole da rade, a zatim ih učim ekonomskim pravilima odnosno kako da to što imaju prezentuju i prodaju za što bolju cenu. Nema velike razlike između pravila za biznis kada vodite veliku kompaniju i pravila za biznis kada je u pitanju pojedinac. Stalno ponavljam da smo mi sami sebi najvažnija firma na svetu. Da kao njeni vlasnici moramo da učimo i pronalazimo načine kako će nam ta firma donositi više novca i kako da što bolje iskoristimo talente i veštine koje su nam najvredniji početni kapital. Nažalost, mnogi ljudi ne uočavaju potencijal, ne znaju kako da ga iskoriste. Tako pronađu poslodavce koji njihov potencijal jako dobro uoče i unovče, ostavljajući njima jedan manji deo“

Koje od programa biste, na osnovu dosadašnjeg iskustva, izdvojili kao posebno zanimljive mladima?

„Svaki moj program se zasniva na pronalaženju odgovarajuće strategije kojom će svako od nas doći do svog cilja. Posebno naglašavam do svog cilja, jer to znači da ne određujem ja šta oni žele. Pomažem im da pronađu odgovor šta je ono vredno što imaju u sebi  i kako da to unovče. U tome mi pomažu pravila ekonomije, jer dolazak do ciljeva zahteva stalnu razmenu sa drugim ljudima. Zato svoje učenike stalno učim da uočavaju interese drugih ljudi, da budu svesni šta i sami imaju od svojih veština i talenata i naročito kako mogu da ih upotrebe ili razmene u dostizanju svog cilja. Ciljevi mogu biti različiti za svakog od nas. Zajednička odrednica za svakog sa kim radim jeste da  me interesuju njihovi ekonomski uspesi, odnosno kako će bolje unovčiti svoje veštine, talente i znanja“

Koje osobine i veštine bi trebalo da poseduje mlad čovek koji teži uspehu?

 „Verujem da je svako od nas poseban i da univerzalna pravila ne važe. Ne volim knjige koje imaju naslove „10 osobina izuzetnog rukovodioca, menadžera…“ „10 principa uspeha“ itd. To ne znači da ti principi i pravila nisu dobri, već je pitanje da li su oni jednako dobri za svakog od nas i da li ćemo svi postići isti uspeh ako ih slepo primenjujemo.

Razlikujemo se međusobno. Razlikuju su i naši putevi do uspeha. Ne postoji samo jedan put do vrha planine. Na nama je da pronađemo put koji najviše odgovara našim osobinama i verovanjima. Pritom, ne treba da gledamo u tuđe puteve i da merimo svoj napredak kroz tuđe uspehe. Svako ima svoj put i svako treba da prvensteveno gleda sebe. Kako da bude bolja verzija sebe u odnosu na onu od juče, od prošlog meseca, prošle godine… Nismo svi krenuli sa istih početnih tačaka, nemamo svi ni iste ciljeve. Nema potrebe da se merimo prema tuđim rezultatima pogotovo što je i uspeh promenljiva kategorija. Ponekad se oni koji ga dostignu rano uspavaju i pomisle da su dostigli sve što je potrebno i prestanu da uče. Tako dostignuti uspeh postane početak neuspeha“

Vaša prva knjiga, „Na putu do vrha“, postigla je veliki uspeh. Na koji način ste obradili ovu temu i približili je čitaocima?

„Obradio sam je kroz pripovedanje odnosno kroz priče koje imaju svoje junake i opisujući situacije u kojima su se našli sa svojim poslovnim i životnim dilemama. Neke od tih junaka sam lično upoznao, za neke sam čuo, a ponekad sam opisane situacije lično prošao.

Pripovedanje omogućava čitaocima da sami pronalaze svoje zaključke, da zamišljaju sebe u koži junaka, da se poistovete sa njima ili da se zapitaju šta bi oni drugačije uradili. Kroz priče ne nudim sopstveno viđenje kao jedino ispravno, ono je samo tu da pokrene unutrašnju diskusiju kod čitaoca, da on počne da razmišlja šta bi on uradio kada bi se našao u istoj situaciji.  Zato sam i knjigu osmislio i kao putopis. Čitaoce vodim u predele na kojima nisu nikad bili i upoznajem ih sa nepisanim pravilima života u njima, tako da mogu da procene da li uopšte žele da putuju ili ne. Kroz priče i junake sa kojima sam se susretao želeo sam da podstaknem ljude na razmišljanje i preispitivanje svojih stavova o poslu. Oni koji su čitali knjigu kažu da sam u tome uspeo i to mi je najveća nagrada“

Šta biste poručili mladima kada je u pitanju njihov put ka profesionalnoj izgradnji?

„Poručio bih im isto ono što i svojoj deci savetujem. Da neprestano ulažu u svoja znanja i da pokušaju da budu stalno radoznali. Da nikad ne prestanu da uče, a opet da budu svesni da nikad neće sve naučiti. Da ne uče samo iz knjiga već i iz svojih iskustava, uspeha, neuspeha… Da uče od drugih ljudi. Da poštuju svaku osobu koju susretnu i da je ne mere u odnosu na status koji ona ima, jer možda se baš u toj osobi nalazi nešto što mi ne znamo ili ne umemo, neka dragocena kockica koja će dopuniti našu slagalicu znanja, neki odgovor na pitanje koji nam je poslat odnekud i koji će nam otvoriti vrata za prelazak za novi nivo igrice.

Igrice koju hteli ne hteli, svi igramo dokle god smo živi“

 

Kristina Petrović 

1