Poslednje poglavlje EuroBasketa 2015. je ispisano u maniru knjiga Isidore Bjelice, koje nisam čitao ali verujem da su dosadne i očekivane. Sve je gotovo, sve je pijano, Madrid slavi ponovo. Nedelja je bio dan za Leu Kiš, punjene paprike u krugu najbliže porodice i demoliranje Litvanaca. U proteklih 15 dana imali smo prilike da gledamo sam krem evropske ( ako dodamo Amere možemo reći i svetske ) košarke, naravno kada na parketu nisu Finci, Ukrajinci ili recimo Hrvati. Ali sve u životu, bilo lepo, ružno ili čak nedefinisano, ima svoj kraj. Ništa nije večno i neograničeno, osim možda džepova srpskih političara ( šta možda, sigurno ). Tako da je, brzinom prosečnog penzionera kada uoči prazno mesto u javnom prevozu, prošao i ovaj šampionat Evrope. U danu kada su Hrvati zatvorili svoje granice, iako im je recimo odbrana košarkaške reprezentacije otvorenija od labija Stanije Dobrojević, Španci su se vratili na tron.

Hajmo počet’ od zagrevanja za finale i dočeka na aerodromu Nikola Tesla u režiji čak tri čoveka. U meču za treće mesto i bronzanu medalju ( za sve zapadne komšije koje čitaju medalja je nešto što se dodeljuje kao nagrada za plasman od prvog do trećeg mesta, za osminu finala nažalost nema nagrade osim plaćenog izleta u Knin ) igrali su naši momci i reprezentacija imigracionog zavoda Francuske. Sudar poraženih polufinalista i ekipa koje bi se da nije Gasola i sudija, borile za zlato. Naši momci su u duel ušli zainteresovani kao prosečan Eskim za godišnji prinos papaje u Boliviji. Francuzi su očigledno bili motivisaniji da makar malo obele obraz pred svojom publikom i uzmu nešto osim čokoladnih eklera i flaše vina. Vodili su od početka do kraja, naši momci su bili vidno uzrujani zbog poraza od Litvanaca kao naš premijer-superheroj-vođa kada uoči nepravdu i nesreću naroda. Gotovo rutinski su nas galski petlovi dobili, da je bilo drugačije verujem da bi nam Francuzi udarili embargo na uvoz šampinjona. Orlovi su, čini se, većinu energije potrošili u prvoj fazi šampionata, kada smo dominirali kao Ivica Dačić u šarmiranju stranih izaslanika. Do polufinala smo delovali nezaustavljivo kao Čeda kad krne belo gramaže prosečne Milke i onda se sve raspalo poput kule od karata. Imali smo sve u našim rukama, mogli smo do vrha Evrope ( ne do Mon Blana, do zlata ) ali nam se nije dalo. Ipak, pored svega, moramo biti ponosni na ove momke jer su oni ponos nacije. U ovom korumpiranom svetu teškom za život ( pre bih ga nazvao preživljavanje, Survivor Serbia edition ) oni su nam bili svetlo na kraju ovog tmurnog tunela zvanog moderna demokratija. Bili su nam nada u neko bolje sutra. I uspeli su u misiji da, makar na kratko, usreće jednu krajnje apatičnu naciju utonulu u prokletstvo tranzicije. Hvala vam na tome, verujemo u vas i idemo u Rio da im pokažemo ko je gazda ( ali ne na Farmi, nego u šutanju lopte na koš ). Što se Francuza tiče, čini mi se da će sve što će oni da vide u narednih par godina ( nakon povlačenja Tonija Parkera ) Ajfelov toranj, Trijumfalna kapija i festival u brzom jedenju puževa u Bordou.

Večernja uspavanka u Lilu je sintagma koju sam celog dana tražio, kao Saša Matić svoje naočare, da opišem finale ovog EuroBasketa. Rutinsko čišćenje s terena litvanskih sumo rvača je bilo očekivanije od toga da u Londonu padne kiša za vikend. Španci su najveći posao već odradili u polufinalu i sada je ostalo da se samo potpišu na priznanicu, pokupe trofej i odrade neki pobednički selfi sa sudijama. Titula ide njima u ruke, zasluženo ili ne pitanje je, ali mora im se odati priznanje za tempiranje forme. U grupnoj fazi su delovali kao grupica zbunjenih pilića a u finalu su unakazili Litvance kao saobraćajna nezgoda lice Franka Riberija. Taktički su skoro savršeno odigrali prvenstvo i posle četiri godina pauze vraćaju se na tron. Gasol je ponovo dominirao, ali to više i nije novost ( osim možda za Voju Koštunicu koji se i dalje pita zašto za nas nije igrao Dejan Tomašević ). On sa Rodrigezom, De Koloom, Valančijunasom i Mačijulisom čini petorku šampionata a pokupio je i MVP titulu. Čovek je praktično sam igrao, u 35. godini delovao poletnije od američkih desetogodišnjaka ( možda to ima veze sa time što su uglavnom u Mekdonaldsu ) i apsolutno zaslužio sve ovo.

Toliko od mene, na vašu sreću kraj evropskog prvenstva donosi i kraj ove torture od mojih analiza. Vidimo se u nekom novom prilikom ako me Vučić ne zabrani. Do tog novog događaja, sporta, prvenstva ili čega god, bodrite naše momke u svim sportovima jer su to zaslužili. Držite tri prsta visoko, više od Himalaja, uživajte u lirici Stoje majke kraljice i napred Srbija.

 

Miloš Marković 

 

0