Kao poslednja, i najintenzivnija u našem serijalu, izdvaja se hiperinflacija u Madjarskoj 1946. godine. Medjutim, Madjarska se iste godine nije po prvi put našla u situaciji da se bori sa ovim monetarnim fenomenom. Naime, posle Prvog svetskog rata, Madjarska se našla u sličnom, ali ipak, nešto blažem scenariju. Nakon sprovedene monetarne reforme, 1925. godine uvedena je nova valuta, pengov. Pengov je predstavljao valutu korišćenu kao deo stabilizacionog programa, ali se ipak održao nepunih 20 godina, kada je posle hiperinflacije 1946. zamenjen forintom, koja se i danas koristi. Pitanje se samo nameće, šta je izazvalo najveću hiperinflaciju na svetu?

Prvo, odgovor na to pitanje nije nimalo jednostavan. Mnogi smatraju da je to splet različitih političko-ekonomskih okolnosti. Drugo, neizostavno moramo uzeti u obzir društveno-istoriski momenat, jer se hiperinflacija nije slučajno desila posle Drugog svetskog rata. Takodje, imamo u vidu da je svet preživeo Veliku ekonomsku krizu krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina, a koju je Madjarska prebrodila uz pomoć Nemačke. Nacistička Nemačka je tu pomoć višestruko naplatila, manipulišući vlastima Madjarske i koristeći njen položaj u narednim godinama rata. S obzirom na to da je svaka naredna vlada Madjarske bila u sve prisnijim odnosima sa Nemačkom, pripreme za rat su se vremenom intenzivirale, po nalogu Hitlera. Značajna finansijska sredstva koja su bila potrebna za te svrhe, nisu mogla biti obezbedjena prikupljanjem poreskih prihoda, jer je Madjarska napravila velike teritorijalne ustupke nakon Prvog svetskog rata. Time je izgubila veliki deo bogate teritorije i razvijene industrije, a time i značajan poreski potencijal. Zato se neorganizovana, pronemačka vlada okrenula štampanju pengova kako bi popunila rupe u budžetu.

Nakon neuspešne invazije Nemačke na Sovjestki savez, i kontraofanzive SSSR-a, Madjarska je postala borbeno tle za pomenute zemlje 1944. godine. To je dokrajčilo već načete kapacitete koji su dobrim delom bili oštećeni ofanzivom Nemačke, zbog političke neopredeljenosti i dvoličnosti Madjarske. Konkretno, smatra se da je 90% kapaciteta oštećeno ili potpuno uništeno. Proizvodnja uglja je pala na 60%, a proizvodnja boksita na samo 1% proizvodnje pre početka rata. Značajna su bila oštećenja i na transportnoj infrastrukturi, tačnije železnicama i mostovima. Rast cena je bio neminovan, zbog smanjene agregatne ponude, koja nije mogla da namiri agregatnu tražnju. Smatra se da je inicijalna kapisla inflacije upravo potekla od smanjene agregatne ponude, jer uz pretpostavku konstante novčane mase, dolazi do porasta opšteg nivoa cena, tj. inflacije.

Kontranapad SSSR je bio nezaustavljiv, te je već 1945. celokupna Madjarska zauzeta, a zatim je i uspostavljen komunistički režim. Kao vid odštete, SSSR je zahtevao velike iznose sredstava koji nisu mogla biti obezbedjena nikako drugačije, no štampanjem novčanica. Iako je bilo protivljenja stručnjaka iz Centralne banke, nezavisnost pomenute institucije praktično nije ni postojala, već je bila pod direktnim uticajem vlasti. Upravo tada galopirajuća inflacija prelazi u hiperinflaciju jer je već avgusta 1945. godine mesečna inflacija bila preko 50% (po definiciji Filipa Kagana kada mesečna inflacija predje 50%, tretira se kao hiperinflacija).

Novac u opticaju tada počinje da raste vrtoglavom brzinom. Dinamika kretanja novca u opticaju (novčane mase) bila je sledeća: U julu 1945. godine u opticaju je bilo 25 milijardi pengova (25 * 109), do januara 1946. već je bilo 1.646 biliona ( 1.646 * 1012), a jula 1946. godine čak 47 kvadriliona (bilion biliona) ili prostije rečeno, čak 24 nula- 47.000.000.000.000.000.000 !

Razumljiviji primer bio bi sledeći: Proizvod koji je septembra 1945. godine koštao 379 pengova, u januaru naredne, 1946. koštao je 72.330, u februaru 453.886, 1.872.910 u martu, 35.790.276 u aprilu, i sve tako do jula 1946. godine, kada je hiperinflacija dostigla svoj vrhunac. Prema nekim procenama, iako je zaista teško tačno predvideti ovakva kretanja, dnevna inflacija iznosila je 150.000%, tako da o mesečnoj ili godišnjoj zaista ne treba govoriti.

Poreski sistem nije funkcionisao, jer nije bilo poente prikupljati poreske prihode koji su bili odmah obezvredjivani. Privremeno rešenje nadjeno je u adopengovu, specijalno formiranoj valuti koja je uvedena 1. januara 1946. godine i koja je trebala da služi samo za prikupljanje poreza. Adopengov je navodno bio uskladjen sa inflacijom, ali je i on doživeo sličnu sudbinu kao i pengov.

Zaključujemo da u ovakvim uslovima gde se sve meri milionima i milijardama, jedinica valute nema apsolutno nikakvu vrednost. Upravo zbog toga došlo je do preimenovanja zvanične valute, u milpengov (1.000.000 pengova) i bilpengov (1.000.000.000.000 pengova). Nakon neuspelih mera monetarnih vlasti krajem 1945, i početkom 1946. godine, bilo je potrebno učiniti nešto radikalno. Nova valuta je bila neminovnost, tako da je 1. avgusta 1946. godine uvedena forinta. Uspostavljen je paritet sa Američkim dolarom na 11.74 forinte : 1 dolar.

Naravno, uvodjenje nove valute nije rešilo sve probleme, jer je realni sektor ekonomije i dalje bio u katastrofalnom stanju, te je Madjarska, tada već komunistička zemlja počela sa merama ekonomskog ozdravljenja. U poredjenju sa Nemačkom, takodje gubitnicom Drugog svetskog rata, Madjarska je relativno brzo oporavila kako transportnu infrastrukturu, tako i proizvodne kapacitete. Tako da je nivo proizvodnje samo godinu dana posle rata bio mnogo bliži onom pre rata u Madjarskoj no u Nemačkoj.

 

Nikola Milenković

 

Izvori:

https://www.globalfinancialdata.com/gfdblog/?p=2382

http://digitalcommons.butler.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1029&context=cob_papers

http://en.wikipedia.org/wiki/Hungarian_korona

http://en.wikipedia.org/wiki/Hungarian_peng%C5%91

http://en.wikipedia.org/wiki/Hungary#World_War_II_1941.E2.80.931945

 

 

0