LIČNI STAV
Piše: Petar Pešić 


Nedavno pročitah da građani Niša slabo prepoznaju po liku, a još manje po imenu, poslanike u republičkom parlamentu koji su iz Niša. Zapitao sam se, zašto je tako? Ipak su to ljudi koji se pojavljuju na televiziji, većina njih su prekaljeni vukovi koji su na političkoj sceni prisutni od mog polaska u osnovnu školu, a opet ih ljudi ne prepoznaju. A onda mi je palo na pamet još jedno, možda i važnije pitanje. Ako ne prepoznajemo naše predstavnike u republičkom parlamentu, šta je tek sa predstavnicima u gradskoj skupštini ili skupštini neke od gradskih opština? Koliko nas bi moglo da nabroji više od pet odbornika u opštini ili, recimo, deset u gradu? A koliko nas ih poznaje lično ili je imalo priliku da prozbori koju sa njima? Pitam se zašto je tako? Zbog čega nam ljudi koji su nam predstavnici u gradu, deluju toliko daleko, da se svi ponekad zapitamo da li su oni stvarna bića ili samo oni ljudi sa tv ekrana?

Demokratija u svom korenu podrazumeva dve mogućnosti: posrednu demokratiju, u kojoj biramo na izborima predstavnike koji su tu u ime nas i neposrednu demokratiju, u kojoj građani sami odlučuju o pitanjima koja su od zajedničkog interesa. Uglavnom se države opredeljuju za posrednu demokratiju, smatrajući da će se na taj način lakše ostvariti potrebe građana. Ako je to sasvim razumljivo za republički, pa i gradski parlament, da li je tako nužno i za opštine? Čega možete da se setite da je opština sama uradila, a da u tome značajnu ulogu nije imao grad?
Često čujem sugrađane kako, u slučajevima kada imaju neki problem komunalne prirode, zovu jutarnji program lokalnih televizija i očekuju od novinara da im pomognu. Iako bi oni trebalo da imaju određenu ulogu u stvaranju medijskog pritiska na nosioce vlasti, novinari svakako nisu adresa za samo rešavanje problema. Zar ne bi bilo jednostavnije da postoji mogućnost neposrednog razgovora sa našim predstavnicima, nakon čega bi oni mogli da pokušaju da reše problem? Na ovaj način bi i građani dobili priliku da popričaju sa tim ljudima, da vide da su i oni od krvi i mesa i steknu utisak da li i njih pogađaju isti ili slični problemi kao i ostale građane, poput nedostatka parkinga u užem centru grada, dugih čekanja za najrazličitije papire i dokumenta u dobu modernih tehnologija i sl.
Poslanici iz Niša u republičkom parlamentu, svojevremeno su otvorili poslaničku kancelariju u kojoj je bilo moguće postaviti im pitanja i izneti probleme. Iako je ovo odličan potez, nije zaživeo i nijedan odbornik u prethodnom sazivu gradskog i parlamenta opština nije otvorio svoja vrata za građane. Sa druge strane, kako su ga građani nazvali „doktor iz Demokratske“ je, u ne malom broju slučajeva, koristeći saznanja sa svog Tviter naloga iznosio konkretne probleme u Skupštini Srbije. Ni to na lokalnom nivou nije zaživelo. Zašto onda postoje opštine? Da bi neko primao platu za malo rada, a još manje odgovornosti? Imamo preko 60 odbornika u gradskom parlamentu, a, recimo, u opštini Medijana 27 odbornika. Znači, 27 ljudi treba da iznese određene svakodnevne probleme pred opštinski parlament ili pred svoje kolege na nivou grada, a koliko vas može da kaže da je neki problem zaista i rešen ili bar da se krenulo sa rešavanjem?

Zašto ne bismo onda napravili jedan zaokret i ukinuli opštine, a ponovo formirali mesne kancelarije kao neku vrstu narodnih zborova? Na taj način bi se građani okupljali da iznesu probleme koje imaju u svom okruženju i raspravljali o načinima rešavanja ili bi izabrali nekoliko ljudi iz kraja koji se bave onom oblašću pod koju se može podvesti taj konkretan problem i onda bi oni išli direktno u gradsku skupštinu ili u nadležne institucije kako bi se taj problem rešio. Ako mislite da niko neće slušati šta imaju da kažu građani, setite se samo protesta zbog cena grejanja koji je doveo do toga da će sada biti moguće da se u potpunosti isključite sa centralnog grejanja, što su već mnogi i iskoristili, čime su njihovi stanovi postali ponovo poželjni, ukoliko se odluče da ih prodaju.
Ova revolucionarna kapitalistička stvar, za zemlju u kojoj su komunističke vrednosti i dalje visoko na lestvici, bila je moguća jer su se skupštine stanara udružile u zajedničkom problemu i onda iznosile taj problem pred nadležne. Zar nije logičnije da tako nešto postoji na svakodnevnom nivou? Vrlo je moguće da su problemi koji postoje u jednom kraju grada, isti onima u drugom kraju grada. Ovim sistemom bismo mogli zajednički da te probleme iznesemo direktno pred gradske funkcionere, ne čekajući šta će nam opštine reći. Uštede u novcu koji se daje na funkcionisanje opština mogli bismo da iskoristimo za obnovu narodne kuhinje ili azil za pse, za čije ujede grad već godinama unazad plaća tolike iznose, da je do sada moglo da se izgradi, na primer, nekoliko luksuznih hotela. Primenom ovog sistema bismo lakše mogli da vidimo šta je i ko uradio ili izneo na dnevni red, što bi sigurno nekima olakšalo glasanje na sledećim izborima.

S obzirom na to da se predlaže reforma izbornog sistema na republičkom nivou i biranje imenom i prezimenom osobe koja će nas predstavljati, zašto ne bismo to učinili i na lokalu i to ne samo za izbor gradonačelnika, što neki predlažu, već za sve odbornike na nivou grada. Na taj način bi svaki deo grada imao nekog svog predstavnika, koji/a bi, bez obzira na afinitete ka EU ili Rusiji, mogao/la da pomogne u rešavanju svakodnevnih problema za koje nam izbor između Putina i Merkelove neće mnogo značiti.
Možda bismo onda znali koga smo birali?

6