Piše: Petar Pešić

Naš pravosudni sistem je vrlo često kritikovan. Građani ne osećaju da je moguće ostvariti pravo koje im garantuju propisi. Sa druge strane, sve vlasti pokušavaju da pokažu da je stanje bolje nego što se čini. S obzirom na to da je opredeljenost od 2000. godine da se ide ka članstvu u EU, na sreću svih nas imamo i „nezavisnog“ arbitra koji procenjuje kakvo je stanje u pravosuđu. Pored EU kao mehanizma nadzora, postoji i jedan možda i značajniji za građane. A to je čuveni sud u Strazburu tj. Evropski sud za ljudska prava. Tom sudu se građani mogu obratiti onda kada su se prethodno obratili domaćim sudovima i to najkasnije u roku od šest meseci od poslednje donete odluke. Ovo su uprošćeni uslovi, postoje i određeni izuzeci ali o tome nekom drugom prilikom. Ovaj Sud ispituje povrede ljudskih prava i to u blizu 50 država koje geografski spadaju u prostor Evrope. Nedavno je doneo presudu u slučaju koji preko 20 godina intrigira našu javnost.

Slučaj eksplozije u fabrici „Grmeč“ predstavlja oličenje pravosudnog sistema u kome caruje formalizam iznad svega. Upravo o tome je i Sud u Strazburu raspravljao. Podnositelj predstavke, inače otac jednog od stradalih u eksploziji, tražio je da se utvrdi da je Srbija povredila član 2 Evropske konvencije koji garantuje pravo na život time što nije sprovela efektivnu istragu i što istraga traje nerazumno dugo. Država se branila proceduralnim stvarima, time što je Srbija dala Sudu u Strazburu nadležnost znatno nakon događaja kao i da nije ispoštovan rok. Ali Sud je smatrao da nema prepreka odlučivanju, čime je samo stavio do znanja da je pitanje važno i da je potrebno ući u suštinu. Možda je ovo prva lekcija za naš pravosudni sistem.

Sud je prilikom donošenja odluke sagledao činjenice slučaja, o kojima je moguće nešto više saznati čitajući samu presudu ili članak iz časopisa „Vreme“ iz 2002. godine. Sud je uzeo u obzir raniju praksu u ovoj oblasti. Naši sudovi, takođe, imaju obavezu da uzmu u obzir praksu Suda u Strazburu te se svako može pozvati na praksu Suda pred našim sudovima.

Sud je na početku podsetio na raniju praksu kojom je utvrđeno da kada država organizuje ili daje saglasnost na sprovođenje opasnih aktivnosti mora obezbediti da je rizik sveden na minimum. Istraga se ticala pitanja da li su odgovorna lica koja su donela odluku o pokretanju proizvodnje raketnog goriva u fabrici „Grmeč“ preuzela sve neophodne mere da se spreči izlaganje riziku koji se mogao izbeći. Ovde valja napomenuti da je istraga i dalje u toku uprkos donošenju presude Suda u Strazburu. Ovo je jedan od izuzetaka od uslova za podnošenje predstavke, o kojima sam gore pisao.

Sud je utvrdio da je čak šest puta menjano sudeće veće tokom trajanja postupka, 21 pretres je odložen zbog proceduralnih razloga, a samo jedno ročište je održano. Pored toga, Sud je utvrdio da je bilo nekoliko perioda u kojima se u postupku ništa nije dešavalo iz neobjašnjivih razloga. Sud je uvažio da je verovatno bilo pritisaka sa raznih strana jer se radilo o pitanju od značajnog nacionalnog i političkog interesa. Ali i pored toga, navodi da je obaveza države da organizuje pravosudni sistem na taj način da spreči svaki pokušaj da se radi o prikrivanju, kao i da odgovorne mora izvesti pred „lice pravde“. Sud iznosi da protek vremena sa sobom nosi smanjivanje količine i kvaliteta dokaza. Takođe, nedostatak marljivosti, prema Sudu, dovodi u sumnju želju istražnih organa da rasvetle slučaj. Zvuči poznato? Kao zaključak, Sud navodi da je država povredila pravo na život time što nije sprovela efektivnu istragu naročito kada se ima u vidu da su životi izgubljeni. Ta odluka doneta je jednoglasno.

Ono što možemo zaključiti iz ovog slučaja jeste da nikad ne treba prestati sa borbom za svoja prava jer sada, više nego ikad, imamo kome da se obratimo. Druga stvar, jeste da ovo nije jedini slučaj u kome istraga traje ovako dugo. Ubistva novinara su samo jedan primer. Država se nesprovođenjem efektivne istrage kocka sa svojim ugledom koji ionako nije sjajan, a to sve biva notirano u tefteru naših kontrolora pa će zanimljivo videti kako će izgledati pregovori u poglavlju 23. Još je dramatičnije to da istrage ovako dugo traju kada su u pitanju smrtni ishodi koji bude pažnju javnosti. Šta se onda može očekivati u onim slučajevima u kojima javnost nema isti nivo interesovanja i ne zahteva istim intenzitetom da se saznaju odgovorni? A šta tek kada se radi o parničnom postupku? Sve ovo govori da kao društvo moramo jače tražiti da pravosuđe vrši svoju funkciju, jer se nikad ne zna kada će neko od nas biti učesnik sudskog postupka.

Presuda u slučaju Mučibabić protiv Srbije

Članak časopisa „Vreme“

*Supsidijarni tužilac kao termin se više ne koristi, danas je u upotrebi termin oštećeni kao tužilac.

3