Specijalni uskršnji broj časopisa „Ogledalo“ iz Čikaga donosi priču o pripadniku srpske dijaspore u Holandiji i istovremeno kurdske u Srbiji. Ma gde se fizički nalazio, jedno je sigurno – on je Nišlija, ljubitelj srpskog bureka i pasulja.

Tekst prenosimo u celosti. 


Vekovima je Niš nezaobilazna tačka ljudi iz različitih kultura i krajeva sveta. Dolaze, ostanu nakratko, donesu nešto novo, pa se sa njim pozdrave do sledećeg viđenja. Makar i u prolazu, oduševi ih ovaj grad kojim tutnja topli dah juga. Da postoje vrata između Istoka i Zapada, nalazila bi se na Medijani, arheološkom nalazištu ka Niškoj Banji. Toliko je ljudi kroz ta vrata prošlo, da bismo se morali dobrano zamisliti sa koje ćemo strane napisati „Guraj“, a sa koje „Vuci“. Niš je „kuća nasred puta“, nemoguće ju je zaobići.

Čovek o kojem ćete u narednim redovima čitati iz te kuće nikada i nikuda ne odlazi. Tu je, čak i kada u njemu nije telom prisutan. On je u Srbiji našao dom čiji temelj čine mnoge istovetnosti srpskog i kurdskog naroda. On je Rzgar Mohamad šeik Mohamad, u prestonici južne Srbije poznatiji kao Goran Šeik.

Rođen je 1961. godine u Erbilu, glavnom gradu iračke federalne jedinice Južni Kurdistan (Irački Kurdistan – inače, geografska i istorijska oblast Kurdistan podeljena je između Turske, Irana, Sirije i Iraka, u kojem su Kurdi ostvarili najveću autonomiju). Maja 1981. Rzgar je dobio diplomu za srpski jezik na tadašnjem Radničkom univerzitetu „Ratko Pavlović“ u Nišu. Naredne godine upisuje studije na niškom Fakultetu zaštite na radu, koje usled objektivnih razloga prekida 1985. U to vreme, bio je predsednik Udruženja kurdskih studenata SFRJ i izdavač i glavni i odgovorni urednik časopisa „Kurd“. U periodu velikih progona pripadnika njegovog naroda i pritisaka Ambasade Iraka na jugoslovensku Vladu, na Rzgara je kod Glavne pošte u Nišu pokušan atentat, posle čega on, po preporuci organa reda, napušta našu zemlju. Poslednjih dvadeset godina proveo je u Holandiji, u međuvremenu završivši osnovne i magistarske studije žurnalistike u Čehoslovačkoj na Karlovom univerzitetu. Nedavno se vratio u Srbiju, u grad na koji je sačuvao ipak pozitivna sećanja i u kojem nastavlja usavršavanje srpskog jezika. Pored srpskog, Rzgar govori i češki, engleski, holandski, arapski i persijski, dok se u komunikaciji koristi i bugarskim, makedonskim i poljskim jezikom.

Sa autorom teksta Ivanom Kalauzovićem

Junak ovog teksta autor je knjige pesama „Moje gnezdo Halabdža“, poetskog svedočanstva o genocidnom stradanju žitelja tog kurdskog grada 1988. godine, u događaju poznatom kao „Krvavi petak“. Tog dana je, u masovnom trovanju bojnim otrovom, stradalo više od 5000, a povređeno oko 11000 ljudi. „Niški Kurdistanac“ je, pod imenom Rzgar Ranđero, kao novinar, pisac i umetnik u svojoj domovini u februaru 2014. dobio orden za zasluge najvišeg reda od strane Ministarstva kulture Regionalne Vlade Kurdistana, što je priznanje četrdesetogodišnjeg stvaralaštva.

Gradeći akademsku karijeru i baveći se naučno-istraživačkim radom, koji se pre svega ogleda u gostujućim predavanjima, učešćem na mnogobrojnim međunarodnim naučnim skupovima, konferencijama, simpozijumima i aktivnom istraživanju, ali i zavidnoj praksi, poput angažovanja u arapskoj redakciji medijskog giganta „Bi-Bi-Si“ (BBC), postaje doktorand Departmana za komunikologiju i novinarstvo niškog Filozofskog fakulteta, na univerzitetu na kojem već tri decenije ima želju da kruniše svoje intelektualno usavršavanje. Najzad, to je i postigao, februara 2015, odbranivši doktorsku tezu na temu „Uticaji procesa globalizacije i savremenih medijskih formi na istraživačku metodologiju i stilsku strukturu modernog novinarstva„, ujedno smatrajući sebe pravim primerom čoveka determinisanog globalizacijom. Sa prijateljima iz Srbije, Rzgar je 2012. u Nišu osnovao i Društvo srpsko-kurdskog prijateljstva.

Svoj dalji rad on želi da posveti istraživanju koje je započeo pre više od tri decenije, a u kojem se bavi sličnostima srpske i kurdske kulturne baštine, jezika, običaja… U tome mu svesrdno pomaže mentor, profesor Filozofskog fakulteta u Nišu dr Vladeta Radović, sa kojim trenutno radi na pripremi knjige na ovu temu. To delo će, prema rečima autora, sadržati i srpsko-kurdski rečnik. Kao uvertira, početkom decembra 2014. godine održana je veoma posećena tribina „Internacionalizacija kurdskog pitanja: sličnosti između srpskog i kurdskog naroda„. Organizatori su bili Savez studenata Filozofskog fakulteta i Departman za komunikologiju i novinarstvo.

Specijalno za čikaško „Ogledalo“, veliki prijatelj Srba iz Kurdistana otkriva nam, dok ćaskamo u čuvenoj „Nišlijskoj mehani“, deo identičnosti dva jezika. Tako saznajemo da najviše sličnosti nalazimo kod toponima. Na primer, naziv naselja Bagrdan u Jagodini, na severnom kraju istoimene klisure, sastoji se od dve kurdistanske reči – „ba“ je vetar, a „grdan“ su brda. Hidronim najveće srpske reke, Morave, koristi se i u Kurdistanu, gde znači „modra voda“ (mor = modra, ava = voda). Ime grada Kovina sastoji se od kurdskog prefiksa „ko“ = mnogo ili puno i sufiksa „vin“ = ljubav. Reč Pirot lično je ime mnogih starijih stanovnika kurdske oblasti, a sam pojam u prevodu na kurdski otkriva sintagmu „stari put“. Pseudonim prvog nearapskog predsednika Iraka i vodećeg iračkog političara, inače velikog borca za prava Kurda, Džalala Talabanija, je upravo Pirot. U istočnom (iranskom) Kurdistanu nalaze se i gradovi po nazivu isti geografskim pojmovima u Srbiji, poput Beške i Ražnja.

Mali srpsko-kurdski recnik (latinica)

 

Brat se na kurdskom kaže „bra“ – četvrto slovo samo u uopštenom govoru nedostaje. Tako, ukoliko na ovom jeziku želimo da kažemo „moj brat“, reći ćemo „bram“, a za „tvoj brat“ kao i u srpskom „brat“. „Ćao“ su na kurdskom oči, u prenesenom značenju: „Vidimo se!“. Kći je isto „kći“, „mac“ je poljubac, obrve su „bro“, „serdar“ je ime i najviši vojni čin, dok je „zakon“ kovanica kojom se ukazuje na staro znanje (za = znanje, kon = staro) ili na veoma pametnog čoveka, genija. Žena je „žn“, a život „žin“ ili „žjan“.

U Kurdistanu možete naići na Bobana, Milana, Gorana i Zorana. Boban i Milan su i nazivi kurdskih plemena, dok se terminom „boban“ označava i kretanje nagore. Takođe, jezik „Gorani“ predstavlja grupu severozapadnih iranskih dijalekata koje koriste Kurdi. Ime Goran je naročito popularno, a vodi poreklo od reči „gairi“, što na avestijskom, jednom od starih iranskih jezika, znači „planina“. Većina životinja i ljudskih organa se na krudskom imenuje isto. Za telo se kaže „leš“, a za mrtvaca „mrt“. Sam kurdski jezik deo je velike porodice iranskih jezika iz indoevropske jezičke grupe. Njime danas govori od 20 do 30 miliona ljudi širom sveta.

 

Ivan Kalauzović

0