Šestočlani niški bend Playback jedan je od retkih cover bedova koji na publiku prenosi ono što poseduje – ljubav prema muzici. Svojim inovativnim repertoarom ’’zagađuju’’ zvuk niških (i drugih) klubova od 2014. godine. Njihovu interesantnu priču prenosimo u celosti.

Bend Playback osnovali su krajem 2011. godine Vuk Ranđelović (bas gitara), Petar Radosavljević (gitara) i Dušan Minić (bubnjevi). Nedugo zatim, početkom 2012. godine pridružuje im se ’’vokalna sekcija’’ koju čine Tatjana Zdravković i Milan Mirić, i na kraju, virtuoz na klavijaturi – Jovana Dinić.

,,Nekoliko meseci nakon što smo se svi okupili, sredinom 2014. godine smo imali prvu svirku i od tada kreće ova naša priča zvana Playback, za koju se nadamo da će da potraje još dugo. ’’ – navode članovi.

Najviše vremena im je oduzelo smišljanje adekvatnog imena za bend. Jedno od imena koje su razmatrali bilo je Mikrofonija, ali su, nakon što su saznali da je to bilo ime pratećeg benda Ane Nikolić, hteli da izbegnu svaku povezanost sa tom vrstom muzike. Došli su do imena Playback Live – interesatno je, lako se pamti i univerzalno je. Postavka benda je od prve svirke ista, a mora se napomenuti da su sarađivali sa vrlo kvalitetnim muzičarima iz drugih bendova i dragim prijateljima koji su im pomagali u trenucima kada je neko od članova bio sprečen da svira.

Ritam sekcija

 

Vuk Ranđelović – bas gitara

Jedan od osnivača benda, Vuk, rođen je 1989. godine i muzikom se bavi od svoje 15. godine.  Završio je Građevinsko – arhitektonski fakultet, a za njegovu ljubav prema muzici kaže da je zaslužna njegova sestra:

„Dok sam bio klinac, drugi su slušali našu muziku devedesetih koja je bila svakakva, mene je sestra upoznala sa bendovima poput Prodigy, Faithless, Depeche Mode, Bon Jovi… Sada mislim da je to dosta uticalo na mene.“

Bas gitaru je počeo da svira sa 17 godina, i tada je, zajedno sa Dušanom bio u bendu Dreamcatcher, ali kako navodi Vuk, to nikada nije bilo ozbiljno kao što je to sada sa Playbackom.  Na pitanje zbog čega se bavi ovim odgovorio je: ,, Zato što volim da sviram i volim da nastupam. Takodje sam sa ovim bendom ostvario želju koju sam  imao od svoje 15. godine, a to je da sviram i nastupam sa prijateljima. ’’

Dušan Minić – bubnjevi

Drugi čovek zaslužan za pokretanje ove priče je Dušan, apsolvet Medicinskog fakulteta u Nišu rođen 1991. godine. ,,Sa pravim ljudima oko sebe ne može ništa loše da se desi.’’, kaže Dušan. Bubnjeve svira od 15. godine i pesma koju najradije svira je Pitala si me (Hladno pivo). Na pitanje da li svira u bendu zbog novca, ljubavi prema muzici ili zbog nečeg drugog, Dušan je odgovorio:

„Definitivno zbog ljubavi prema muzici. Kada smo napravili ovaj bend, u prvom planu nam je bilo druženje i sviranje, kao odmor od svakodnevnih obaveza na fakultetu, o nekom ozbiljnijem posvećivanju muzici niko nije ni razmišljao. Gurali smo neku našu priču, pokušali nešto drugačije da ponudimo, ljudi su to prepoznali i zato smo tu gde smo. Nama je svaka svirka provod, mi ovo ne shvatamo kao posao, uživamo u svakoj svirci, svakoj pesmi, trudimo se da prenesemo našu energiju na publiku i nadam se da se to primećuje. A što se tiče novca, nikad nije bio u prvom planu, niti će ikad biti, tako da mogu da kažem da smo spojili lepo i korisno.“

Na gitari – Petar Hemingvej Radosavljević

Gitarista Playbacka, Petar, rođen je 1989. godine i završio je Građevinsko – arhitektonski fakultet. Gitaru svira 9 godina. Samouk je, a svira zbog toga što voli muziku, i navodi da su za njegovu ljubav prema muzici zaslužna njegova braća. Njegov životni moto je – Samo napred, će bude!

Petar Radosavljević

Nadimak Hemingvej zaslužio je zbog toga što je, kako što ste mogli pročitati ’’ a man of few words’’.

Vokalna sekcija

 

Tatjana Zdravković

The Voice – Tanja čiji je životni moto Hakuna Matata! rođena je 1989. godine a muzikom se bavi od svoje 9. godine. Ona je diplomirani pravnik, a kao mala svirala je violinu i išla u nižu muzičku školu. Umetnici na koje se ugleda su Dean Martin, Christina Aguilera, Florence & The Machine a omiljena pesma za pevanje joj je Nobody’s perfect – Jessie J. Za njeno bavljenje muzikom zaslužan je deda, navodi Tatjana:

„Da ga citiram: “Ovo dete može da se rodi bez ruke, noge, ali nemoj samo sluh da nema!” Celo detinjstvo mi neko peva tercu nad glavom.“

Milan Mirić

„Bio sam u nekoliko ‘cover’ bendova i par tribute-a, ali ništa nije bilo toliko ozbiljno kao ovo sa Playback-om. Ovoliko ozbiljnu i dugu vezu još nisam imao.“

Milan je rođen 1988. godine i završio je Engleski jezik i književnost. Gitaru svira od svoje 12. godine a peva od 20. Bend za kojim je ’’lud’’ je Muse, a jedna od pesama koje najradije peva je Use Somebody od Kings of Leon. Na pitanje zbog čega se bavi ovim odgovorio je: „Zato što imam fenomenalne ljude oko sebe, i zato što me zaista retko šta ispunjava kao ovo. Da citiram Gibonni-ja, “zato pjevam da ne pojede me mrak, jer da nisam ovo, ja bih bio biljka”

Milan za svoj životni moto navodi kako je najbitnije da čovek sledi svoje snove i instinkte, i da, bez slušanja glasa koji je u nama, i održavanja deteta u sebi nismo niko i ništa.

Na klavijaturama – Jovana Dinić

Jovana je rođena 1988. godine i završila je Novinarstvo. Kao omiljenu knjigu navela je Čekajući Godoa – ,, Najsavršeniji prikaz života. Običnog života.’’ Interesantno, Jovana kaže da joj je omiljena pevačica Ceca.

 „Klavir sam svirala od svoje 9. do 14. godine u muzičkoj školi ali se nisam pronašla u klasičnoj muzici. Onda me je Milan (pevač Playback-a, inače moj najbolji prijatelj) učio da sviram gitaru. Zajedno smo napravili naš prvi i jedini autorski bend Ego, a svirali smo i u mnogo cover bendova pre Playback-a. Kad sam ušla u Playback, vratila sam se klavijaturama i shvatila da je problem s tim instrumentom bio samo pogrešan žanr. Nisam odustala od gitare ali mislim da je klavir ipak moja najveća ljubav.“

 

Šta na Playback misle o Srbiji?

 

Šta očekujete od Srbije a šta od sebe?

Vuk: ,, Od Srbije očekujem isto što i od sebe očekujem, da uzmemo stvari u svoje ruke, i prestanemo da budemo Sizifi, svi kolektivno.’’

Dušan: ,, Kako postajem stariji, tako shvatam da od Srbije ne treba očekivati ništa, a i kako očekivati kad nam je najbolja grana privrede – izvoz mladih. Bez obzira na sve, imam želju da ostanem ovde ali videćemo šta budućnost nosi. Od sebe očekujem sve, tako da  od mene uvek zavisi uspeh/neuspeh.’

Petar: ,, Od sebe očekujem sve a od drugih ništa.’’

Tatjana: ,, Trebalo mi je vremena da shvatim da očekivanja mogu da imam samo prema sebi, valjda se i sa neuspehom tada lakše nosi. Volela bih da ostanem ovde i budem srećna i opuštena, uprkos Srbiji koja nas postepeno, jednog po jednog, rasteruje po svetu.’’

Milan: ,, Pa, iskreno, i ne želim da zvučim nihilisticki, ali od Srbije ne očekujem ništa. A od sebe – sve. ’’

Jovana: ,, Mislim da niko ne bi trebalo da očekuje ništa od države bilo koje. Zašto? Meni to lično izgleda kao da se čeka da nešto padne s neba. Svako je odgovoran za sebe i duboko verujem da bi celom svetu bilo mnogo bolje kad bi se svi trudili da budu najbolja verzija sebe. U svakom smislu te reči. Ja ni od koga, posebno ne od države, ne očekujem da mi ikako pomogne. Država bi naravno trebalo da stvori uslove da se trud i rad isplati ali najiskrenije ne ulažem previše nade da će se to dogoditi u nekoj bližoj budućnosti. Što me nikada nije sprečilo, i neće, da i dalje radim na sebi u svim poljima života. Ako ne ovde, sigurna sam da negde na svetu postoji mesto kome ću ja da odgovaram koliko i ono meni.’’

Da li smatrate da sa svojom diplomom možete naći posao kojim ćete sebi obezbediti život u Srbiji?

Vuk: ,, Mislim da mogu. Malo je duži put, ali mislim da sve to može da se ostvari i ovde. ’’

Dušan: ,, Da nađem posao – da, da budem obezbeđen – nisam siguran u to. Mada kakva je situacija u Srbiji, ko može sa sigurnošću da odgovori na ovo pitanje ? ’’

Petar: ,, Mislim da mogu. ’’

Tatjana: ,, Kako mi je donekle staza utabana, jer je advokatura u mojoj porodici postala tradicija, nisam sigurna koliko je bavljenje istom, u Nišu, Srbiji, gde je advokata sve više, a klijenata i para sve manje, ikakva garancija za pristojan život. ’’

Milan: ,, Videćemo. Nisam od onih koji odustaju lako. ’’

Jovana: ,, Ne. Svakako se nikad nisam pronalazila u ovoj zemlji. Nisam sigurna da sa bilo kojom profesijom (osim naravno politike) može lepo da se živi u Srbiji. Ali to je već mnogo veći i širi problem kome nije mesto u muzici ili bilo kojoj vrsti umetnosti. ’’

 

Na pitanje Da li za tebe ovaj bend predstavlja neku vrstu porodice, Jovana je odgovorila:

„Apsolutno! Od prvog trenutka sam se tako osećala u ovom bendu. To nisu tamo neki obični ljudi, kolege, saradnici. To su veliki ljudi i veliki prijatelji. Svaki trenutak s njima mi je neprocenjiv. Često, kad mi nije ni do čega, odem na probu i posle 5 minuta zaboravim na sve. Zaboravim još malo da postoji svet izvan ta 4 zida gde smo mi. Tolika pozitivna energija koja se stvara bilo gde kad smo zajedno. To je verovatno ta ista energija koju osećaju i ljudi u publici na našim svirkama. Da, prava reč je porodica. U najlepšem mogućem smislu.“

Milan dodaje:

„Smatram da smo na neki način doprineli ideji da drugacije nije nužno loše. Naprotiv. Smatram da su se ljudi malo ‘ulenjili’ sto se tiče izbora muzike koja se sluša. Većina uzima samo ono što im se servira, i nekako su ljudi navikli da svuda čuju sve isto. To je ono što je nas i nateralo da pokrenemo celu ovu priču – pokušavamo da nađemo balans između onog što ljudi znaju i vole i onog što nisu baš mogli da čuju svuda, a u jednakoj meri bi ih pokrenulo na ples, zezanje, dobru energiju. Šalu na stranu, jako nam je drago što smo za ovo delimično kratko vreme uspeli da ‘pridobijemo’ neku svoju publiku. Kako to obično biva, u početku su nas slušali uglavnom naši drugari, ali sada već zapažamo ljude koji su stalni posetioci naših svirki i to nam puno znači. Lepo je kad vidiš da iz nedelje u nedelju nekog uspeš da nasmeješ, nateraš na đuskanje i pevanje – to samo dokazuje da naš plan uspeva!“

Šta misliš o muzici koju mladi mogu da čuju?

Vuk: „S obzirom na to da je Niš mali grad, barem po mom mišljenju, nema previše izbora, postoji nekoliko klubova koji se trude da pruže nešto drugačije, kao i nekoliko bendova, ali to je dosta slabo. Nema se para, da se ne lažemo, i ljudi se teško opredeljuju da prave klubove koji će da pruže nešto drugačije osim narodne muzike. Ali dobro je što ima i ovoliko, za sada, možda će se kasnije stvari promeniti.“

Na pitanje da li bi se bavila muzikom ceog života da je  tako u mogućnosti Tatjana je istakla da smatra da bi svako iz benda odgovorio identično na ovo pitanje: ,, I za 10,20 godina da mi se ukaže prilika, bez razmišljanja bih napustila svoju profesiju i živela od muzike. Nema ničeg što više ispunjava i zadovoljava sva naša čula od muzike, i planiram, koliko god to bude moguće, da bude deo mog života.’’

 

Ostaje samo da dođete na neku od njihovih svirki i uverite se da izuzeci postoje.

 

Anđela Laban

Foto: Nenad Malaga

0