INDEKS GLOBALNE KONKURENTNOSTI

Majkl Porter je definisavši teoriju konkurentskih prednosti, koja je objedinila i teorije ponude i teorije tražnje pokušao da spoji položaj zemlje sa položajem firme na svetskom tržištu i tako formulisao indeks globalne konkurentnosti. Ovaj indeks je prvi put korišćen na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, 2004. godine. Obuhvata devet grupa faktora: institucije, infastrukturu, makroekonomiju, zdravlje i osnovno obrazovanje, više obrazovanje i obuku, tržišnu efikasnost, tehnološku opremljenost, razvijenost poslovanja i inovacije. Po tom osnovu sve zemlje su podeljene u tri grupe:

–          zemlje kod kojih privredni razvoj počiva na faktorima proizvodnje;

–          zemlje kod kojih privredni razvoj zavisi od efikasnosti privređivanja;

–          zemlje čiji je razvoj vođen inovacijama.

 

OSNOVE KONKURENTSKIH PREDNOSTI

  • odbacivanje statičkog prikaza faktora proizvodnje – isticanje karaktera konkurencije;
  • potenciranje značaja postojećih konkurentskih prednosti nacije – povećavanje konkurentnosti pojedinih nacionalnih ekonomija na globalnom nivou;
  • nacionalne ekonomije ne postižu značajne rezultate na međunarodnom tržištu po osnovu tehnološkog i komercijalnog uspeha u određenim granama, već na osnovu ostvarenih rezultata u grupi uzajamno povezanih sektora proizvodnje;
  • razotkrivanje uspeha ili neuspeha nacionalnih ekonomija u ispoljavanju konkurentskih prednosti pojedinih grana gde se profilira radna snaga, oblikuje poslovna i radna etika;
  • konkurentske prednosti nacije nose obeležje dinamičnih promena. One i predstavljaju osnovu globalne konkurentnosti nacionalnih ekonomija u svetu.

 

FAKTORI KOJI UTIČU NA KONKURENTNOST

Postoje 4 grupe faktora koji utiču na konkurentnost:

uslovi ponude (proizvodnje);

uslovi tražnje;

prateće i srodne delatnosti;

strategija, struktura i suparništvo firme.

Između ovih grupa faktora postoji međuzavisnost koja se zove „Porterov dijamant“.

USLOVI PONUDE  (PROIZVODNJE)

Uslovi proizvodnje čine grupu faktora od kojih zavise konkurentske prednosti bazirane na inputima, troškovima prozvodnje i ceni koštanja. Razvrstani su u pet grupa: fizički resursi, ljudski resursi, resursi znanja, resursi kapitala i infrastrukturni resursi.

–          Fizičke resurse čine: obradive površine, šume, rečni tokovi, morska obala, rudno bogatstvo, nalazišta nafte, hidroenergetski potencijal, klimatski uslovi, raspored padavina itd.

–          Ljudski resursi se odnose na broj radne snage i njenu kvalifikovanost.

–          Resursi znanja se izražavaju brojem visokokvalifikovane radne snage, državnih i privatnih instituta i univerziteta, istraživačkih centara, obrazovnih institucija.

–          Resursi kapitala su sadržani u obilju i ceni kapitala, broju poslovnih banaka, razvijenosti finansijskog tržišta.

–          Infrastrukturni resursi su sadržani u saobraćajnoj mreži, izgrađenosti poštanskih veza, elektro – mreže, komunalne nfrastrukture, komunikacionim sistemima.

 

USLOVI TRAŽNJE

Ovaj faktor je nezaobilazan u izgradnji konkurentnosti na svetskom tržištu. Ispunjenjem zahteva kupaca na domaćem tržištu, preduzeće se u većoj ili manjoj meri priprema i za izlazak na svetsko tržište. Stepen uspeha u osvajanju stranog tržišta će zato zavisiti od stepena preklapanja ili sličnosti domaće i inostrane tražnje.

PRATEĆE I SRODNE DELATNOSTI

Ove delatnosti ne omogućavaju samo proizvodnju finalnog proizvoda čija se konkurentnost gradi, već i omogućavaju ili obogaćuju njegovu potrošnju. Bez razvijenih pratećih sektora izgradnja konkurentske pozicije preduzeća (time, i privrede), nije moguća.

STRATEGIJA, STRUKTURA I SUPARNIŠTVO FIRME

Održavanje konkurentnosti u pogledu povećavanja produktivnosti i smanjenja cena je povezano sa osavremenjivanjem poslovanja. U svom razvoju preduzeće može izabrati  jednu od sledećih strategija:

–          inovativnu – poistovećuje se sa ulaganjem u razvoj nove tehnologije i poboljšanja u sektoru proizvodnje;

–          imitativnu –  akcenat stavlja na kopiranju rešenja firmi sa inovativnom strategijom;

–          zavisnu – primenjuju je preduzeća koja obično prate vodećeg finalizera;

–          tradicionalnu –  karakteristična je za preduzeća koja se bave proizvodnjom koja se realativno malo menja jer se proizvodi u neizmenjenom obliku daleko duže  zadržavaju na tržištu.

 

Milijana Lazić

 

Izvori: wikipedia, “Medjunarodna ekonomija”, dr Miloš Todorović, dr Ivan Marković

 

 

 

0