Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.“ , između ostalog poručuje Republika Srbija svojim građanima, članom  21 svog Ustava.

Država je tu da nas svim sredstvima štiti jedne od drugih. Država, kao organizacija, počiva na uverenju da je najbolji oblik zajedničkog života samoodređivanje i dobrovoljno udruživanje.  Ovo uverenje deli ogromna većina stanovnika ove planete koja,  za razliku od one manjine po pustinjama i prašumama,  u državi vidi izvor sopstvene sigurnosti ili pak, za razliku od onih sa belim pasošem, prosto misli da ništa bolje još nije izmišljeno.

Cela genijalnost ideje državne organizacije leži u tome da,  zapravo,  jedan deo nas štiti sve nas od nas samih.

Logično, postavlja se pitanje ko bi nas štitio kada su državni organi ti koji „napadaju“?

Zaštitnik građana, odnosno ombudsman, onaj je koji nastupa kada druge institucije zataje ili im njihova pravila i procedure ne omogućavaju efikasno pomaganje građanima. Zaštitniku se možete obratiti ako smatrate da su vam  ljudske, odnosno manjinske slobode i prava ugroženi, ukoliko organ vlasti prema vama postupa zlonamreno, nesavesno, samovoljno, ako vam svesno čini štetu ili vas ponižava zbog nekog vašeg ličnog svojstva; ako ste bezuspešno pokušali da nepravdu ispravite, a i dalje ste uvereni da ste u  pravu. Zaštitnik građanima poručuje da mu se obrate posebno ako nepravdu trpe zbog nekog svog ličnog svojstva.  Zaštitnik će u tom slučaju  uz pomoć svojih saradnika proveravati  takve tvrdnje, razmatrati ne samo propise, već i sve druge činjenice i okolnosti i objektivno i nepristrasno utvrditi postojanje oštećenja ili pak uputiti na druge mehanizme zaštite prava i interesa.  Ovaj državni organ nije u mogućnosti da sam izmeni odluku ili postupak na koji se žalite, ali snagom argumenata, pritiskom javnosti i autoritetom institucije može organ pred kojim ostvarujete vaša prava, na zakonu zasnovane interese, ili koji vam utvrđuje obaveze uveriti da je neophodno da grešku ispravi. Zaštitnik građana ipak, nije institucija „dobrovoljnog“ prava. Organi uprave imaju zakonom uspostavljenu obavezu da sarađuju sa  Zaštitnikom, omoguće mu pristup svojim prostorijama i stave na raspolaganje sve podatke bez obzira na stepen tajnosti, kada je to od intersa za postupak koji se vodi. Kada je to od značaja za postupak koji vodi Zaštitnik građana ima pravo da obavi razgovor sa svakim zaposlenim organa uprave, a funkcioner organa je dužan da mu to obezbedi. Zaštitnik može da javno preporuči razrešenje funkcionera odgovornog za povredu prava građana/ki. Protiv zaposlenog u organu uprave koji je neposredno odgovoran za povredu prava građana/ki može da traži pokretanje disciplinskog postupka.  Ako nađe da u radnjama funkcionera ili zaposlenog u organu uprave ima elemenata krivičnog ili drugog kažnjivog dela Zaštitnik građana je ovlašćen da nadležnom organu podnese zahtev odnosno prijavu za pokretanje krivičnog, prekršajnog ili drugog odgovarajućeg postupka.

Zaštitnika građana bira i razrešava Narodna skupština kojoj odgovara za svoj rad. Izborom svog prvog Zaštitnika građana Republika Srbija se opredelila za razvoj demokratskih odnosa građana/ki i vlasti. Nesporno je da je jedan ovakav organ potreban svakoj državi koja teži uspostavljanju vladavine prava;  pa se postavlja pitanje zbog čega naša država, odnosno njeni predstavnici, neretko izražavaju negativan stav prema ovom organu to jest osobi koja ga predstavlja, ako je to jedan njen deo,  čijeg je predstavnika sama, legitimno izabrala?

Curenjem i zloupotrebom informacija iz policije, nezakonitim postupanjem izvršne vlasti, skandaloznom zamenom teza u cilju diskreditacije jednog čoveka i sve to propraćeno krajnje bespotrebnim teoretisanjem o tome šta je „čovek“, a šta „institucija“ , analizama moralnog statusa Saše Jankovića, suludim pitanjima o njegovoj privatnosti,  oni kojima je to u interesu želeli su da skrenu pažnju sa onog čime se on prvenstveno bavi, a to su žalbe nezadovoljnih građana na neregularnosti u radu državnih organa.

U Godišnjem izveštaju Zaštitnik napominje da je: „… broj pritužbi u 2015. godini porastao za 28% (6.231 pritužba), kao i da broj pritužbi već godinama prevazilazi postojeći kapacitet, na šta se u godišnjim izveštajima redovno upozorava. Uprkos svim strategijama, akcionim planovima i obećanjima, kapacitet Stručne službe godinama nije povećan zbog niza administrativnih i političkih prepreka.  Nezavisnost Zaštitnika građana propisana Ustavom grubo je prekršena odredbama Zakona o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru kojim je, istovremeno, nekim drugim organima (Vladi, predsedniku Republike, Narodnoj banci Srbije, Visokom savetu sudstva, Ustavnom sudu, Državnom veću tužilaca) sačuvana nezavisnost.“  Svi navedeni podaci dovode nas do već opšte poznatog zaključka – država će nastaviti sa uvećanjem broja državnih službenika po potrebi, ali istu privilegiju neće imati i organ koji iza sebe ima više od 30.000 razmotrenih pritužbi građana na rad organa vlasti. „Institucija ombudsmana u Srbiji priznata je u regionu i šire kao autentična, funkcionalna, demokratska, nezavisna institucija, neki misle i jedna od najjačih u Evropi. Ono što smatramo najvažnijim- naša država i društvo dobili su za kratko vreme jednog od najvažnijih činilaca u institucionalnom sistemu provera i ravnoteža vlasti, a taj sistem sprečava da se bilo koja vlast, ko god je vršio, otrgne od vladavine prava, pretvori u samovolju i od građana napravi podanike.“

Za sve neprilike sa kojima se je susretao Saša Janković  kaže da su najbolji pokazatelj kolika je zapravo potreba za Zaštitnikom građana. Na društvenim mrežama poznatiji je pod imenom Kihot, a i filozofija kojom se vodi bliska je ovom junaku. Građanima poručuje da bi svojim povlačenjem pod pritiskom javno rekao svakom da se ne isplati raditi svoj posao, da treba uzeti pare i ćutati, da će vas slomiti ako se usudite da radite drugačije. Poručuje i da Srbiji nisu potrebni slomljeni ljudi i slomljene institucije i da takvu poruku nema prava da prenosi. Kako smo se svi mi opredelili za državu, umesto za pustinju ili prašumu, vreme je da počnemo da se suprotstavljamo vetrenjačama, a dobra vest  je da u toj borbi nismo sami.

 

Anđela Mirić

6