Regulisanje bankarskog kapitala čini jezgro međunarodnog bankarskog supervizorstva. Banke finansiraju svoje operacije kombinacijom duga i imovine. Dug banke sastavljen je od depozita, pozajmljenih sredstava od drugih banaka, i obveznica izdatih na tržištu kapitala. Kapital banke, proističe iz razlike između bankine pasive tj. depozita i drugih dugovnih instrumenata, i njene aktive tj. zajmova i drugih investicija. Kapital ili prihod, predstavlja razliku između bankine aktive i pasive. Uzimajući u obzir tipičan bilans stanja banke, korisno je razumeti kalkulaciju i regulaciju kapitala (videti tabelu 1).

Ukoliko su ostale varijable nepromenjene, pad vrednosti aktive banke rezultiraće smanjenjem kapitala banke. Ako su gubici naročito visoki, kapital banke će opasti i banka će postati insolventna. Prema tome, regulacija kapitala banke zasniva se na činjenici da je standardna adekvatnost kapitala postignuta ukoliko banka i pored nepredviđenih gubitaka i dalje ostane u stanju da servisira svoje obaveze, tj. da odgovara nepredviđenim zahtevima za povlačenje depozita.

 

Dok će banka očigledno težiti da izbegne negativnu kapitalizaciju, tj. insolventnost, pronaći optimalnu strukturu aktive i pasive kompleksan je posao. Modigliani i Miler su odredili polaznu tačku rešavanja ovog problema sa tačke gledišta teorije korporativnih finansija. Pokazali su da, pod pretpostavkom savršenog tržišta, odluka kompanije da finansira operacije sa pozamljenim u odnosu na sopstveni kapital ne utiče na njenu vrednost, tj. da je struktura kapitala irelevantna. Ova opservacija nam daje polaznu tačku za neke dalje diskusije o optimalnoj strukturi kapitala. Najvažnija stavka teorije irelevancije Modiglijanija i Milera je u pretpostavci savršenog tržišta. Kao dodatak ovoj diskusiji je i pretpostavka da nema asimetrije u informisanju, takođe, transakcije su besplatne i nisu opterećene porezom, a krediti su dostupni po istoj tržišnoj stopi svim učesnicima na tržištu. Stvarnost je međutim drugačija, tržišta su imperfektna.

Postoje dve važne devijacije ovog idealnog modela koja su pojedinačno relevantna oko predmeta optimalnog miksa dužničkog i sopstvenog kapitala: porez i troškovi stečaja. S jedne strane, pozajmljeni kapital ima značajnu prednost kada je u pitanju porez od sopstvenog kapitala. Sa druge strane, dividende isplaćene stejkholderima, kamata plaćena vlasnicima obveznica banke predstavlja račun za poresku olakšicu. Dakle, povećan udeo duga u strukturi finansiranja smanjuje porez plaćen od strane firme i povećava profit po odbitku poreza koji je dostupan za distribuciju između stejkholdera. Negativna implikacija duga je što on povećava mogućnost stečaja i stečajnih troškova koji nastaju po tom osnovu ako kompanija nije finansirana isključivo od sopstvenog kapitala, tj. naknade plaćene stečajnim advokatima, poverenicima itd..

Još jedan nedostatak pozajmljenog u poređenju sa sopstvenim kapitalom je taj što dužnik mora da ižvršava ugovorom predviđena plaćanja kreditoru ili da proglasi stečaj. Nasuprot tome, kompanija koja se finansira sopstvenim sredstvima može (ukoliko su okolnosti takve) da ne proglasi dividendu i odloži isplatu za sledeću godinu, a da ne proglasi insolventnost. Prema tome, povećano učešće duga u strukturi kapitala povećava mogućnost insolventnosti. U ovoj vrsti analize uglavnom su prihvaćeni trade-off predlozi od strane ekonomista da će se kompanija pozajmljivati do tačke u kojoj je marginalna korist po osnovu poreza jednaka marginalnom očekivanom trošku u slučaju insolventnosti. Kao dodatak prvoj karakteristici, postoje još dve karakteristike koje dug čine atraktivnijim bankama nego ostalim kompanijama.

Prvo, veliki deo bankarskog duga egzistira po osnovu tražnje za depozitima i drugoj kratkoročnoj pasivi. Pošto deponenti vrednuju likvidnost ovih instrumenata, spremni su da prihvate nižu kamatnu stopu od one koju mogu da dobiju za investiranje u manje likvidnu aktivu. Premija na likvidnost čini marginalne troškove kratkoročnog duga manjim za banke u odnosu na druge kompanije. Drugo, zajam deponenata zaštićen je bezbedonosnom mrežom osiguranja depozita i zajmodavca u krajnjoj instanci.  Ova bezbednosna mreža dodaje na percepciji da je bankarski dug relativno siguran – nezavisno od stvarnog boniteta banke.

U suštini, bezbednosna mreža doprinosi bankarskoj preferenciji prema zaduživanju nasuprot sopstvenom finansiranju. Rezultatom navedenih faktora, banke poseduju nizak nivo sopstvenog kapitala u poređenju sa ostalim tipovima preduzeća. Iz tih istih razloga, banke generalno imaju mnogo veći debt to equity ratio (dugoročne obaveze/sopstveni kapital) od drugih kompanija.

10510208_10204078877475870_1173256779_n

 

Dok banke više preferiraju pozajmljeni kapital, one i dalje imaju razloga da drže i nešto sopstvenog kapitala u samoj strukturi čak iako se regulacijom to ne zahteva. Ipak, kod neregulisanih banaka prisutna je tendencija držanja premalo sopstvenog kapitala. Neregulisanim bankama nedostaje podsticaja da vode računa o širim posledicama po njihovu solventnost i zato one drže količinu sopstvenog kapitala ispod optimalne. Dva faktora doprinose divergenciji privatnog optimalnog odnosa kapitala banke od društveno optimalnog odnosa kapitala.

Prvo, determinišući troškove insolventnosti, banke ne uzimaju u obzir negativne eksternalije i tercijalne troškove. Ovo isto važi i za nefinansijske kompanije, naročito kada vlasnici kompanije imaju ograničenu vrednost pasive, negative eksternalije u bankarstvu su naročito ozbiljne kada se uporede sa drugim granama industrije. Ovi negativni spoljni uticaji, uključujući i poremećaje u sistemu platnog prometa i generalnom gubitku poverenja u bankarski sistem (dakle, domino efekat i na ostale banke). Staviše, redukcija količine zajma odobrenih privredi kao posledica krize bankarskog sistema, neminovno će usporiti ekonomski rast i razvoj i sniziti bruto domaći proizvod (BDP). Drugo, kao što smo napomenuli, preferencija banke prema pozajmljenom kapitalu leži u sigurnosnoj mreži subvencija. Ova preferencija, međutim, društveno je optimalna. Pošto osiguranje premija na depozit retko pokriva visoke gubitke insolventnosti banke, ova sigurnosna mreža je kreirana u sklopu šeme osiguranja depozita, vlada ili na kraju samog poreskog obveznika. Opet, pošto banke ne obraćaju toliko pažnju na ove društvene troškove u svojim knjigama, one imaju tendenciju pozajmljivanja više nego što je to društveno optimalno.

Prema tome, regulacija bankarskog kapitala neophodna je kako bi se pokušale ispraviti anomalije na tržištu koje banke proizvode svojim preferencijama prema visokom udelu duga u finansiranju poslovanja nego sto je društveno optimalno. Regulacija primorava banke da internalizuju eksternalije društvenog troška banke, zahtevajući od njih da drže više kapitala nego što bi one htele uzimajući u obzir samo njene troškove insolventnosti, i na taj način ispravlja poremećaj u preferencijama banaka.

 

Mast. ekon. Aleksandar Stojković

 

Izvori:

Schooner M. H., Taylor W. M., Global Bank Regulation – Principles and Policies, London 2009.
Mladenović M., Razlozi i interesi za regulaciju banaka, STED 2013, Banja Luka, 2013.

0